i pobili one koji su od njih tražili plodove, dok ljudi u ovoj priči ubijaju one koji ih pozivaju na svadbu. Bog se ovde upoređuje sa „čovekom carem“, jer se On ne pokazuje u Svojoj božanskoj prirodi, već onako kako Mu priliči da se pokaže pred ljudima. Kada mi kao ljudi umiremo, budući podložni ljudskim manama, Bog nam se javlja kao čovek, a kada živimo „kao bogovi“, tada i „Bog staje u saboru bogova“. Kada živimo kao zveri i On za nas postaje oštar kao panter, medved ili lav. Bog, dakle, načini svadbu svome Sinu kako bi Ga sjedinio sa svakom blagoobraznom dušom, jer je „ženik“ Hristos, a „nevesta“ Crkva i duša čovekova. Sluge koje su prve poslane jesu Mojsej i ostali sa njim koje Jevreji nisu poslušali, već su gnevili Boga četrdeset godina u pustinji, ne hoteći da prihvate reč Božju i duhovnu blagodat. Zatim su poslane druge sluge, Proroci, ali neke od njih Jevreji su pobili, kao proroka Isaiju, dok su druge namučili, kao Jeremiju, bačenog u jamu punu smradnog gliba. Oni koji su bili umereniji samo su odbili poziv; jedan je otišao u „polje svoje“, što će reći, opredelio se za život u telesnim požudama i slastima, jer „polje svoje“ označava telo; drugi je otišao u „trgovinu svoju“, to jest putem srebroljubivog života, pošto su trgovci najpohlepniji za zaradom. Priča, dakle, pokazuje da oni koji odbijaju da odu na duhovnu svadbu i odbacuju sjedinjenje sa Hristom i duhovno naslađenje, to čine najčešće zbog telesnog uživanja ili zbog strasti srebroljublja. U ovoj priči kaže se da je pripremljen „obed“, a na drugom mestu (kod Luke) spominje se „večera“. To nije rečeno bez razloga. „Večerom“ se naziva zato što se svadbena svečanost u poslednjim vremenima pokazala u savršenom obliku, dakle predveče, na kraju vremena, dok Matej spominje „obed“ želeći da pokaže da je ova tajna i u prethodnim vremenima otkrivana, mapa samo pelimično. Junci i hranjenici su Stari i Novi Zavet. „Junci“, predstavljaju Stari Zavet koji je nalagao prinošenje životinjskih žrtava, dok Novi predstavljaju „hranjenici“, to jest, pšenicom ugojena telad, jer sada prinosimo hlebove kao istinske „hranjenike“ na žrtvenik, pošto se hlebovi prave od pšenice. Bog nas, dakle, poziva da jedemo hranu i Starog i Novog Zaveta. Kada vidiš da neko jasno tumači božanske reči, znaj da on hrani one koji Ga slušaju „pšeničnim jestivima“, to jest, prostije dušom mudri učitelj hrani duhovnim hlebom. Sigurno se pitaš, kako im kaže da pozovu „pozvane“, jer ako su pozvani, zašto ih opet zove? Znaj, dakle, da je svaki od nas po prirodi pozvan na dobro, jer nas poziva reč unutrašnjeg učitelja duše (razuma). Ali, Bog šalje napolje učitelje da pozovu i one koji su prirodno pozvani rečju Božjom. Car je naposletku poslao rimsku vojsku i uništio neposlušne Jevreje, te spalio njihov grad Jerusalim, kako piše istinoljubivi Josif