sveta“; da njegova delatnost nema ničeg političkog (sr. Jn. 11,48): da je carstvo njegovo: Istina, Besmrtnost, Život večni. Ali ovo niko ne razumevaše, pa ni učenici Njegovi, dok Isus ne vaskrse iz mrtvih. Samo, narod je osećao u Lazarevom vaskrsenju gracioznost čuda: „zato ga i srete narod, jer čuše da On učini ovo čudo“.

Svedoče očevici: „narod svedočaše koji beše pre s Njim kad Lazara izazva iz groba i podiže ga iz mrtvih“. A sam Lazar? kao živi spomenik besmrtnosgi i vaskrsenja tu je, među njima. Ubedljivijeg svedočanstva i svestranijeg ne može ni biti. Ljudska priroda, ljudska skeptičioa logika mora položiti oružje? Da, ona ga i polaže. Ali ga ne polaže ljudska zloba, ljudska pakost, ljudska zavist.

Evo dokaza: „a fariseji govorahu među sobom: vidite da ništa ne pomaže? gle, svet ide za njim„, „svet, sav svet, ne samo narod, ili ljudi. Ali ipak, zato oni ostaju pri odluci: da ubiju Isusa. To je još jedan dokaz kolika je sila bogobornog zla u čoveku. Zaista je duša ljudska u bunilu i ludilu od greha. Neisceljivo bolesna: nikakvi ljudski lekovi tu ne pomažu; samo jedan lnjk: Bogočovek i njegov nadumni podvig spasenja ljudi od greha, smrti i đavola. Zato se Bog Logos i ovaplotio, jer je samo Bog mogao spasti čoveka, i niko druti, niko ni od anđela ni od ljudi