sa? Zato su mnoga od naroda s pravom govorili: „Kad dođe Hristoos eda li će više čudesa činiti nego ovaj šgo čini?“ (Jn. 7,31). Ali, „ako je i činio tolika čudesa pred njima, opet Ga ne verovahu“. Zašto? Odgovor na to daje prorok Isaija na koga se sv. Evanđelist poziva: „neverjem su zaslepili oči svoje i okamenili srca svoja, te niti očima vide, niti srcem razumeju“.
A vera u Bogočoveka: otvara oči duše, te one vide u Isusu Boga i Spasitelja; omekšava srce, čini ga osetljivim za ono što je Božje, te ono oseća u Isusu Boga, i razume kroz dela Njegova da je On zaista Spasitelj sveta i Mesija. Neverje je običio od greholjublja, jer svaki greh kao nova tama sve više zaklanja Boga od očiju čovekovih. A kad se gresi namnože u duši, oni navuku u nju i na nju bezbrojne tame, te ona niti vidi Boga, niti Ga oseća, a često – niti ga priznaje. Bog niti je uzrok, niti sauzrok ljudskog neverja, ljudskog slepila i okamenjenosti srca: On samo dopušta ljudima da se slobodno opredeljuju ili za greh ili za Njega; i kada ljudi izaberu greh, i žive u grehu, On ih ne sprečava nasilno, jer to ne dolikuje Bogu Ljubavi, da svome stvorenju nasilno nameće svoju volju, svoju Istinu, svoju Ljubav, svoje Evađelje.

Tako treba i razumeti reči proroka Isaije: „Zaslepio je oči njihove i okamenio srca njihova, da ne vide očima ni srcem razumeju, i ne. obrate se da ih iscelim“: dopustio je da oni po slobodi svojoj gresima oslepe oči duše svoje, i okamene srce svoje, te postanu toliko neosetljivi za ono što je Božje i dobro, da i ne osećaju koliko su bolesni i koliko im je potreban Bog da ih isceli od strašnih bolesti njihovih