emoćnu božansku volju, kojom i „koje hoće oživljuje“ (st. 21). A njegova čovečanska volja radosio sarađuje Njegovoj Božanskoj volji, i svim bićem svojim učestvuje u njenim delima. Postavši čovek, Bog Logos je na izvestan način „umanjio sebe“ (Ef. 2,7), poiizio sebe iz svog beskrajnog čovekoljublja. Zato Bog Otac „sav sud dade Sinu“ (st. 22). Dade Njemu Koji je kao čovek prošao kroz mučilište i patilište ljudskog života. Jer je time stekao pravo da s pravom sudi ljudima. Živeo je sa njima u istim uslovima, ali nije zlrešio. Time je stekao pravo i pred vaskrslim rodom ljudskim da mu sudi, zbog greha. Jer Njemu niko od ljudi neće moći s pravom reći i prebaciti ia strašnom sudu: Da si ti bio čovek, i živeo u okolnostima u kojima su živeli ljudi na zemlji, i ti bi zgrešio, zato nemaš prava da iam sudiš, jer nisi živeo na zemlji kao čovek, na tom grešilištu i mučilištu. A da si živeo i ti bi zgrešio.

Ali baš time, baš tom svojom čovečanskam bezgrešnošću na zemlji, Sin Čovečiji pokazuje da je „jednak Bogu“ (st. 18), da je Bogočovek, i da zaslužuje božansko bogopoštovanje kao i Bog Otac. To poreći Sinu znači biti bogoborac i neznabožac. Jer je odlučna i jasia reč Spasova: „Ko ne poštuje Sina, ne poštuje ni Oca koji ga je poslao“ (st. 23). Ceo Stari Zavet pun je dela koje je najočiglednije činio Bog Otac; zato ga ljudi s pravom poštuju kao Oca; a Novi – pun je dela koja najočiglednije čini Bog Sin, zato i Njega treba ljudi da poštuju kao i Boga Oca. A dela Njegova nisu li ravna Očevim delima, pa i veća od njih (st. 20)