ar je hrisgočežnjiva, nju i daje Bog Otac svome Sinu, kao Sinu Čovečjemu; Njemu se, i kroz Njega, čoveku, ljudima vraća tvar, dobrovoljno potčinjava Njemu, sluša ga (kao more, vetrovi). To je vaspostavljanje dopadnih (pre čovekovog pada) odnosa izmeću čoveka i tvari čoveka i prirode. Sva tvar, „sve“ ide ka Hristu, vuiu je k Njemu njene imanitne logosne sile. Na kraju istorije, sva će se logosna tvorevina potpuno vratigi Gospodu Hristu. Kada se stara nebesa i stara zemlja spase, tj. kada se spale na njima svi gresi, sva zla, sve smrti. Iz toga će izaći novo nebo i nova zemlja, tj. nebo i zemlja logosni, očišćeni od greha i smrti. Na njima će večno i živeti pravda Božja.

„I koji dolazi k meni neću ga isgerati napolje“ – Ja, Sin Božji i Bog na vidiku sam svima; po delima mojim svaki može videti ko sam; i bude li dobrovoljno došao k Meni kao takvom, neću ga isterati napolje. To važi za ove. Spas prima svakoga, koji mu dolazi, makar natovaren i preteškim gresima. Po delima mojim vi vidite da sam Bog („videste i ne verujete„, st. 36); kao Bog ja imam sve sile pomoću kojih bih vas primorao da idete za mnom, da verujete u mene. Ali, vera je delo slobode čovečje a ne nasilje oa strane Boga ili ma koga. Vera je delo ljubavi prema onome što Ja kao Bogočovek donosim svetu: Ko voli božansku Istinu, božansku Mudrost, božansku Dobrotu, božansku Ljubav, božanski Život, sve što je Božje=Boga, taj se i odlučuje na veru u Mene, kao nosioca i razdavaoca svega toga. „Neću ga isterati napolje“: i zaisga; nije isterao pokajanog razbojnika, ni bludnicu, ni Zakheja, ni carinika, niti ikoga od navedenih grešnika: ni Mariju Egipćanku, ni Mojseja Murina razbojnika, ni bezbroj bezakonika, bludnika, lopova, srebroljubaca, gordeljivaca. Zašto? Zato šgo su dobrovoljko pristupili Njemu. Kako? Pokajanjem. Jer pokajanje i jeste delo, najintimnije delo vere, delo duše verujuće