očovek u svetu, sav je osvetljen božanskom svetlošću, sav je u danu, i živi kao po danu, videći sve puteve koji vode čoveka kroz Istniu i Pravdu u besmrtnost i život večni; isto tako: dok je Bogočovek u svetu ljudskom – sav je svet u svetlosti, i ide božanskim putevima, a ne putevima greha, smrti i đavola. A kad ljudi greholjubljem zavole više tamu nego svetlost, onda ustaju na sve što je Hristovo. Tako u duši čovekovoj: sve dok se drži Hrista i Njegovog svetog Evanđelja, u duši mu vlada svetlost, bezoblačni dan Hristov; a pojava greha to je pojava oblačka; svaki greh po oblačak; zavoli li čovak grehe i stane živeti u njima, onda postepeno nastaje mrak, dok se sve ne zgusne u ioć, i nestane iz duše Hristovog dana, Hristove svetlosti. Tada čovek ne vidi, već pipa kao slepac. Ustvari on rađa slepu dušu u sebi; on je – sleporođeni. Tada mu i oči duše ne koriste; kao što ne koriste čoveku ii telesne oči ako nema svetlosti