ola u ovaj naš zemaljski svet, nije li samoubica, lakomisleni i bezumni samoubica? Nema sumnje, u osnovi svojoj bezumno su lakomisleni i lakomisleno bezumni svi humanizmi i homiizmi u rodu ljudskom, svi od prvog do poslednjeg: i oni jelinski, i oni azijski, i oni evropski, i svi, svi, ovi, obojeni ma kakvom bojom; jer su zasnovani na pogrešnom shvatanju o čoveku. Jedina vrsta čoveka koji se može, i sme, i treba hvaliti, to je „čovek u Hristu“, čovek hrišćanin, čovek ohristovljen, obogočovečen; rečju; čovek koji je sav od Bogočoveka, u Bogočoveku, po Bogočoveku. Zašto?

Zato što je to jedini, pravi, savršeni čovek: čovek bez greha, bez smrti, bez đavola, sav ispunjen bogočovečanskim svetim silama i svetim vrlinama. Zbog toga i sveti apostol Pavle, koji je do dna iživeo i demonski tragizam čovečjeg bića i njegov bogočovečanski realizam, izjavljuje odlučno: „takvim ću se čovekom hvaliti“, – čovekom u Hristu, jer on jedini i zaslužuje pohvalu. A čovek bez Hrista? O! Pa to je najveći sram i stid i zločin ove planete, i užas i strahota i pakao. Čovek, a u njemu: greh, smrt i đavo! Recite, nije li to najužasnije biće na zemlji: užasnije od svakog zvera, od svakog strašila, od svakog stvora? A kada Hristov čovek gleda sebe kakav je bio bez Hrista, i kakav bi bio bez Njega, on svom dušom pristaje uz svetog apostola Pavla i zajedno s njim izjavljuje: „sobom se neću hvaliti, već ako slabostima svojim“.

Kada razgledaš sebe čoveka, a u tebi nema Hrista, šta onda vidiš u sebi? – Grehe, strasti, unakaženu dušu i savest i um, unakažene bezbrojnim demonizmima, zbog čega ne mogu da se otmu ni od smrti, ni od zla, – onda, šta si ti, ako ne jeziva povorka slabosti i nemoći. Smrt do smrti, greh do greha, strast do strasti, – eto ko si ti, o čoveče bez Hrista!

A to? A to je ovo: užas do užasa, užas nad svima užasima!