nas survava u greh, u smrt, u zlo, u laž, u nepravdu, u mržnju, u gnev, u sve poroke i strasti, i u samo carstvo njihovo – pakao.

Satana vara ljude svakim grehom, jer svaki greh odvaja od Boga, veći više, manji manje. ? živi li čovek stalno u gresima, on je sav prevaren, jer sav odvojen od Boga, koji je jedina svetlost i jedina istina ljudskog bića. Sreća je, veličina je, mudrost je nas hrišćana u tome što „znamo šta Satana misli“. Znamo njegov um, njegov razum, svu njegovu filosofiju. Zaista nam ništa njegovo nije nepoznato. Otkuda?

Od samog Gospoda Hrista, jer nam je On Svojom božanskom svetlošću obasjao i osvetlio i spolja iznutra svu ličnost Satane, tvorca i oca zla, svu prirodu njegovu od vrha do dna, i šta se sve u njoj skriva i dešava. Njegov je sav um – zloum, njegova svaka misao – zlomisao, njegov sav razum – zlorazum, njegovo svako delo – zlodelo.

Mi znamo misli Satane, jer znamo njegovo poreklo, njegov život, njegov cilj, njegove namere. Sve se to može sabrati u jednu reč: bogoborstvo. Bogoborstvo se najpre grana u bogootstupništvo i bogohulstvo, a zatim u najraznovrsnije grehe, poroke i strasti. Jer svaki greh, svaki porok, svaka strast otpađuje od Boga, od Hrista: o-bez-umljuje, o-bez-božuje.
Mi hrišćani znamo filosofiju Satane i svu tajnu njenu, pošto znamo njegov um i razum. U čemu je suština te filosofije? Evo u čemu: smrt je neophodna u svetu, greh je neophodan, zlo je neophodno. ? kad su oni neophodni, neophodan je i tvorac njihov – satana. To je logički imperativ.

Ne treba se boriti protiv onoga što je neophodno i prirodno. In ultima linea, logično je: ne treba se boriti protiv greha i zla, pošto su prirodni i neophodni. – Ili: Nema Boga, nema besmrtnosti; postoji samo vidljivi svet, materija, i u njoj homo sapiens, čovek – kao najrazumnije i najsavršenije i najviše biće. Čovek je mera svih stvari, vidljivih i nevidljivih.
Sve je u njegovim rukama; on nikome ne odgovara; sam je vrhovni zakonodavac, sam i – vrhovni sudija. – Ili: I ako ima Boga, On je tako uzvišen, beskonačan i bezgraničan, a čovek, a ljudi, a svet, tako tačkasto mali, sićušni, ograničeni, da njihova kratka i ograiičena misao i ne doseže do Njega. Ne znamo ima li Boga ili nema; to nas ne interesuje; naše je da se držimo sebe i zemlje. – Ili: Sve je postalo samo od sebe, slučajno; u nizu tih slučajeva i čovek se javio slučajno kao ovakvo blće kakvo je. Nema ni Boga ni đavola. Ima samo, koga? čoveka, i vidljivog sveta oko čoveka. – Ili: Hristos nije Bog; Hristos je čovek; Hristos je filosof, mudrac, genije: najveći filosof, najveći mudrac, najveći genije. Ali – nije Bog. – Ili: Bog je mit i bajka, i Hristos je mit i bajka; vera je uopšge opijum i otrov.

Takva su, u osnovnim potezima, glavna načela filosofije Satane. Načela, koja ljudi razrađuju u raznoaraznim „svojim“ filosofijama i filosofskim sistemima: od onih najvulgarnijih, pa do kantovsko-bergsonovski elegantnih.
Glavna im je odlika antropomorfizam i antropocentrizam, koji se obično svode na odricanje Boga i Bogočoveka, a glorifikovanje i obožavanje čoveka: antropologija = čovekopoklonstvo, čovekobožavanje. Moglo bi se postaviti pravilo, i merilo: Svaka filosofija koja odriče Bogočoveka, ili ne vodi Bogočoveku, ili odvodi od Bogočoveka, i jeste filosofija Satane. Isto tako: svaka ljudska misao koja odriče Bogočoveka Hrista, uvek posredno ili neposredno dolazi od Satane. Svako ljudsko učenje koje ma na koji način ne priznaje ovaploćenog Boga, nesumnjivo se emanira iz Satane, iz njegovog zloumlja. Svaka antropocentrična filosofija, ma kako izgledala spiritualna, izvire iz tog zloumlja. Jer se u svima njima radi istine odriče sama Istina. Paradoks, jel’te? Da. Ali na takvom paradoksu hoće Vrhovni Zloum da zasnuje ljudsku mudrost, ljudske svetove, ljudsku nauku �