ato radosno dele svima. Što važi za milosrđe, važi za svaku evanđelsku dobrodetelj. Nema granica ničem evanđelskom, zato što je sve od Gospoda beskrajnog i bezgraničnog u svakom dobru, u svakom savršenstvu. Potrebno je samo da se blagodat Božja useli u srce naše. Onda – ništa nam neće biti nemoguće, onda – svako evanđelsko dobro delo postaće za nas ostvarljivo, i to odmah, ma kakvi bili spoljašnji uslovi života. A da bismo dobili blagodat od Boga, potrebno je da pokažemo, šta?
Veru, ljubav i nadu u Boga. Pokažemo li to troje, Bog će nam za to uzvratiti izobilnom blagodaću, koja će nas osposobiti za sva evanđelska dela i dobrodetelji i blagovesti i radosti. Blagodati Božjoj neće biti kraja, samo ako pokažemo dobru volju kroz našu veru i ljubav i nadu. Zato sveti apostol i piše svima njima: „A Bog je kadar učiniti da je među vama izobilna svaka blagodat, da u svemu svagda svako dovoljstvo imajući izobilujete za svako dobro delo“.

Ovo je prejasna blagovest: izobilje svake blagodati za svako dobro delo daje svebogati Bog svakome „koji s radošću daje“, tojest svakome koji evanđelske podvige uvek čini ne samo za sebe već i za druge, i više za druge nego za sebe. Ako je milostinja, on je „s radošću daje“; ako je molitva, on se „s radošću“ moli za druge; ako je post, ili ljubav, ili krotost, on sve to „s radošću“ upražnjava za druge.
I tako redom sve evanđelske podvige, sva evanđelska dobra. I takvome trudbeniku Bog neprestano dodaje blagodat na blagodat, i on se ne zamara ni od podviga ni od trudova, jer mu blagodat Božja i najteži podvig čini lakim i najveći teret blagim. Ako nisi u stanju da učiniš neko evanđelsko delo, onda je tome razlog nesumnjivo tvoja slaba vera, tvoja nejaka ljubav, tvoja mlitava nada u Boga. A za odlučnost i istrajnost u veri, u ljubavi, u nadi, Bog daruje svaku blagodat izobilno, i onda čovek može imati snage za svako dobro delo i za svaki podvig.