uistini najbožanskije svečudo Bog „učini u Hristu kada ga vaskrse iz mrtvih i posadi sebi s desne strane na nebesima, iznad svih poglavarstava i vlasti i sila i gospodstava i svakoga imena što se može nazvati, ne samo na ovome svetu nego i na onome; i sve pokori pod noge njegove, i njega dade za glavu Crkvi nad svim – ὑπὲρ πάντα, koja je telo njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu“ – τὸ πλήρωμα τοῦ τὰ πάντα ἐν πᾶσι πληρουμένου.

Tako je u vaskrslom i vaznesenom Bogočoveku ostvaren predvečni plan Trisvetog Božanstva: „da se sve sastavi – άνακεφαλαιώσσθαι (= vozglavi, oglavi) u Hristu što je na nebesima i što je na zemlji“: ostvari u Bogočovečanskom telu Crkve. Crkvom, Bogočovečanskim telom Svojim, Gospod je sjedinio u jedan večnoživi organizam sva anđelska bića, ljude i sve bogozdane tvari. Tako je Crkva – „punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu“, tojest Hrista Bogočoveka, koji kao Bog ispunjava sve u svemu, a kao čovek i Večni Arhijerej daje nama ljudima da živimo tom punoćom u Crkvi pomoću svetih tajni i svetih vrlina. To je vaistinu pliroma svega božanskoga, svega večnoga, svega bogolikoga, svega bogozdanoga. Jer je Crkva pliroma Božanske Istine, Božanske Pravde, Božanske Ljubavi, Božanskog Života, Božanske Večnosti; pliroma svih božanskih savršenstava; i još pliroma svih čovečanskih savršenstava, jer je Hristos Bogočovek: dvojedna pliroma Božjeg i ljudskog. To je bogočovečansko pliromsko svejedinstvo, obesmrćeno i ovekovečeno time što mu je glava sam Večni Bogočovek. Pliroma Bogočovečanskog tela Crkve živi besmrtnim i životvornim logosnim silama ovaploćenog Boga Logosa. To osećaju svi istinski članovi Crkve, a najpotpunije od svih svetitelji i anđeli. Ta pliroma Bogočovečanskih savršenstava Hristovih i jeste nasledstvo svetih (Ef. 1,18), i nada našeg hrišćanskog zvanja (Ef. 1,18). Crkva je ne samo cilj i smisao svih bića i tvari: od Anđela do atoma; nego i njihov jedini svecilj i jedini svesmisao. U njoj nas je Bog zaista „blagoslovio svakim blagoslovom duhovnim“ (Ef. 1,3); u njoj dao sva sredstva za naš sveti i neporočni život pred Bogom (Ef. 1,4); u njoj nas usinjuje kroz Sina Svog Jedinorodnog (Ef. 1,5-8); u njoj nam otkrio večnu tajnu volje Svoje (Ef. 1,9); u njoj sjedinio vreme sa večnošću (Ef. 1,10); u njoj omogućio uhristovljenje i ohristovljenje svih bića i tvari, njihovo uduhovljenje i oduhovljenje, i njihovo utrojičenje i otrojičenje (Ef. 1,13-18). Zbog svega toga Crkva sačinjava najveću i najsvetiju tajnu Božju u svima svetovima.

Upoređena sa ostalim tajnama Božjim, ona predstavlja Svetajnu. U njoj je svaka Božja tajna – blagovest i blaženstvo; u njoj svaka od njih – raj. Jer je svaka od njih puna prepuna Sladčajšega. A Sladčajši? Njime je raj – raj, i blaženstvo – blaženstvo; Njime je Bog – Bog, i čovek – čovek; Njime je Istina – Istina, i Pravda – Pravda; Njime je Ljubav – Ljubav, i Dobrota – Dobrota; Njime je život – Život, i večnost – Večnost. Postavši čovek, i osnovavši Crkvu na Sebi i Sobom i u Sebi, Gospod Hristos je kao Bogočovek neizmerno uzveličao čoveka. On je ne samo spasao čoveka od greha, smrti i đavola, nego ga i uzneo iznad svih nebesa i iznad svih bića i tvari. Bog Logos nije postao ni Bogoanđeo ni Bogoheruvim ni Bogoserafim već Bogočovek. Time je uzdigao čoveka iznad svih Anđela i Arhanđela, iznad svih nadljudskih bića. Pritom, Gospod mu Crkvom pokori pod noge sve i sva: Pάντα ὑπέταξεν ὑπὸ τοὺς πόδας αὐτοῦ. Crkvom i u Crkvi, kao Bogočovečanskom telu, čovek raste u nadanđelske, u nadheruvimske visine. Tako je put njegovog uzlaženja, njegovog usavršavanja, duži od anđelskog, od heruvimskog, od serafimskog. Ovde je posredi tajna nad tajnama. Neka umukne svaki jezik, jer govori neiskazana i nenasita ljubav Božja, neiskazano i nenasito čovekoljublje uistini Jedinog Čovekoljupca – Gospoda Isusa. Ovde nastaju „viđenja i otkrivenja Goslodnja“, koja se ne mogu izraziti nikakvim jezikom, ne samo ljudskim nego i anđelskim. Sve je tu iznad uma, iznad reči, iznad prirode, iznad stvorenoga. Ako je do tajne, tu je svetajna čoveka: svetajna čoveka u svetajni Bogočoveka, koji je Crkva, i usto telo Crkve i glava Crkve. I u svemu tome i kroza sve to: čovek ucrkvenjeni i ocrkvenjeni, čovek uhristovljeni i ohristovljeni, čovek utrojičeni i otrojičeni, čovek – sutelesnik Bogočovečanskog tela Hristovog = Crkve, najsvetije i najmilije tajne Božje, tajne nad tajnama: svesvete svetajne.

Crkva – to je Bogočovek Hristos produžen kroz sve vekove i kroz svu večnost; no isto tako, Crkva je i čovek – produžen Bogočovekom Hristom kroza sve vekove i kroz svu večnost. Ali sa čovekom i za čovekom i sva bogozdana tvar: sve što je na nebu i što je na zemlji bilo sazdano Bogom Logosom; sve to ulazi u Crkvu, kao telo njeno, kome je glava Gospod Hristos; ali glava je glava telu, i telo je Telo glavi: nerazdvojivo jedno od drugog, punoća jednog sa drugim: „punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu“. Postajući svetim krštenjem član Crkve, svaki hrišćanin postaje sastavni, organski deo „punoće Onoga koji sve ispunjava u svemu“, i sam se ispunjuje tom punoćom Božjom (sr. Ef, 3,19): i na taj način postiže svesavršenu punoću svoga čovečanskog bića, svoje čovečanske ličnosti. Po meri svoje vere i svoga blagodatnog života u Crkvi, svaki hrišćanin dostiže tu punoću kroz svete tajne i svete vrline. To važi za sve hrišćane svih vremena. Svi ispunjeni punoćom Onoga koji ispunjava sve u svemu: sve u nama ljudima, sve u anđelima, sve u zvezdama, sve u pticama, sve u biljkama, sve u mineralima, sve u svima bogozdanim tvarima. I na taj način orođeni, božanski orođeni sa svima bogozdanim bićima i tvarima. Jer gde je Njegovo Božanstvo, tamo je i Njegovo čovečanstvo; tamo svi verni svih vremena i svih bića: Anđeli i ljudi. Na taj način mi se ljudi ispunjujemo „svakom punoćom Božjom“ (Ef. 3,19), jer u Bogočovsku Hristu „živi sva punoća Božanstva telesno“ (Kol. 2,9): bogočovečanska punoća = Crkva: On – glava njena, ona – telo Njegovo, a mi uvek u svemu življenju svom u potpunoj zavisnosti od Njega, kao telo od glave. Iz Njega, besmrtne Božanske Glave Crkve, kroz celo telo Crkve struje životvorne blagodatpe sile, i oživljuju nas besmrtnošću i večnošću. Sva bogočovečanska čula Crkve su od Njega i u Njemu i Njime. Sve svete tajne i svete vrline u Crkvi, kojima se očišćujemo, preporođujemo, preobražavamo, osvećujemo, ohristovljujemo, obožujemo, spasavamo, bivaju od Oca kroz Sina u Duhu Svetom.

Vidiš li, pita Sveti Zlatoust, šta je Bog učinio? Vaskrsao je Hrista, -zar je to malo? Ali pogledaj dalje: posadio Ga je s desne strane Sebi. Kakva reč može to izraziti? Onoga koji je od zemlje, onoga koji je bezglasniji od riba, onoga koji je bio igračka demona, – odjednom je podgao na visinu. Zaista je neizmerna veličina moći Njegov! Obrati pažnju kuda ga je podigao. Posadio ga je na nebesima iznad svake stvorene prirode, iznad svakog poglavarstva i vlasti. Stoga je zaista potreban Duh, potreban prosvećen um, da bi Ga poznali; zaista je potrebno otkrivenje. Zamisli koliko je rastojanje između čovečanske i Božanske prirode! Međutim On je čovečansku prirodu od njene ništavnosti uzdigao u dostojanstvo Božanske. Za ovo je potrebno preći ne jedan, ne dva, ne tri stepena. Zato je i apostol ne prosto rekao: gore – ἄνω, nego: iznad – ὑπεράνω. A iznad višnjih Sila je jedino Bog. I na takvu visinu je On uzdigao čoveka, od najnižeg uniženja na najviši stepen vlasti, iza koje ne postoji neko više dostojanstvo. Sve to apostol govori o Vaskrslom iz mrtvih, što i jeste dostojno udivljenja; no ni u kom slučaju on to ne govori o Bogu Logosu. Jer što su komarci prema ljudima, to je sva tvorevina prema Bogu. I šta ja govorim: komarci? Ta kada su svi ljudi pred Bogom kao kaplja i kao prašina (Is. 40,15), onda Nevidljive sile možeš smatrati kao komarce. Dakle, apostol ne govori o Bogu Logosu, nego o Onome koji je od nas – περὶ τοῦ ἐξ ἡμῶν. To ustvari i jeste veliko i čudesno, što Ga je uzdigao iz zemljine preispodnje. Kada su svi narodi pred Bogom kao kaplja, onda jedan čovek koliki je delić kaplje!

Međutim Bog Njega uzdiže iznad svega ne samo u ovome svetu nego i na onome, i sve pokori pod noge Njegove … O, zaista divna i zapanjujuća dela! Time što Bog Logos postade čovek, čoveku sva sazdana sila postade robinja. No možda postoji neko koji je iznad Njega, koji iako nema potčinjene, ipak poseduje veće dostojanstvo? Ovde se ni to ne može pretpostaviti, jer apostol tvrdi: sve pokori pod noge Njegove. I to pokori ne prosto, nego pokori do potpune potčinjenosti, tako da veće potčinjenosti ne može biti. Zato je apostol i rekao: pod noge Njegove, i Njega dade za glavu Crkvi nad svim. – Gle, i Crkvu koliko je uzvisio! Kao nekom dizalicom podigavši je, On je uzdigao na veliku visinu, i posadio je na istom prestolu: jer gde je glava, tamo je i telo: nema nikakvog prekida između glave i tela, jer kada bi se veza između glave i tela prekinula, onda ne bi bilo ni tela ni glave. Apostol veli: nad svim = ὑπέρ πάντα. Šta znači: nad svim? Znači, ili da je Hristos iznad svega vidljivog i umom zamislivog, ili da je od svih dobročinstava, učnnjenih nam Njime, najveće to što je Sina Svog učinio glavom Crkve, ne ostavivši pritom nikog višeg: ni anđela, ni arhanđela niti ikog drugog. Bog nas je počastvovao ne samo tim preimućstvom što je čoveka Hrista uzveo gore, nego još i time što je pripremio da sav rod ljudski uopšte grede za Njim, drži se Njega, sleduje Njemu. „Koja je telo njegovo“. Da ti, čuvaš reč „glavu“, ne bi tu reč shvatio samo u smislu vlasti nego i u bukvalnom smislu, i da Hrista ne bi smatrao samo kao načeliika nego Ga gledao kao stvarnu glavu tela, apostol dodaje: „punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu“.