16 Iz kojega je sve tijelo sastavljeno i sklopljeno svakijem zglavkom, da jedno drugome pomaže dobro po mjeri svakoga uda, i čini da raste tijelo na popravljanje samoga sebe u ljubavi.
Kopirano
Komentari
Reč je ovde, braćo, o telu duhovnom, o crkvi Božjoj svetoj. Iz Njega, to jest iz Hrista, celo je to telo sastavljeno i sklopljeno kako priliči. Apostol premudri ne nalazi nikakvo bolje sravnjenje crkve nego sa telom čovečjim. Što je glava na telu čovečjem to je Hristos Gospod na telu crkve....
Više
Iz glave razilaze se nervi po svima delovima tela, i pomoću nerava svi delovi tela opažaju, osećaju i kreću se, a u tom opažanju, osećanju i kretanju i jeste život njihov. Moglo bi se reći, da glava kroz mozak i nerve prisustvuje u svakom delu tela. Odseče li se glava, svaki deo tela trenutno biva umrtvljen. I Hristos prisustvuje u svakom delu crkve, tj. u svakome vernome članu njenom. Kroz Njega svaki verni opaža carstvo duhovno, oseća ljubav i kreće se pravilno k Bogu. Od Njega svaki član dobija silu, prema dejstvu i meri, t.j. prema službi i daru. Tu silu Gospod daje neposredno, dodirom, osяzaniemъ, samo ličnim prisustvom Svojim. Ljubav je čudotvorna spona, koja spaja Hrista sa vernima, verne sa Hristom, i verne među sobom. Šta biva, braćo, s jednim delom tela, kada se iskidaju nervi, koji ga vezuju s glavom? Postaje bezdelan, neosetljiv, nepokretan – mrtav. To biva i sa svakim članom crkve, koji izađe iz sastava crkve i time prekine vezu svoju s Glavom crkve. Da nas Bog sačuva, braćo, od te propasti.

O Gospode Isuse, izvore života i ljubavi, ne dopusti nikakvoj mračnoj sili, u nama ili van nas, da nas odvoji od Tebe i tela Tvog, crkve Tvoje svete, koju si Ti platio krvlju Tvojom skupocenom. Tebi slava i hvala vavek. Amin
Sv. Nikolaj Velimirović
Sv. Nikolaj Velimirović
(1881 - 1956)
Po svemu, organizam Crkve je najsloženiji organizam za koji duh ljudski zna. Zašto? Zato što je to jedinstven bogočovečanski organizam, u kome sve božanske i čovečanske tajne, sve božanske i čovečanske sile sačinjavaju jedno telo. Samo je svemudri i svemoćni Bogočovek, Gospod Hristos, ...
Više
mogao sve to sastaviti i sklopiti u jedno telo, Svoje telo, kome je On – glava, večna glava. Sav život u tom čudesnom u čudotvornom telu vodi i rukovodi On, čudesni i čudotvorni Bog i čovek. Svaki delić ovoga tela živi celim telom, ali i celo telo živi u svakom svom deliću. Svi žive kroz svakoga i u svakome, ali i svaki živi kroza sve i u svima. Svaki delić raste zajedničkim rastom tela, ali i celo telo raste rastom svakog delića. Sve te mnogobrojne deliće tela, sve te organe, sve te udove, sva ta čula, sve te ćelijice, sjedinjuje u jedno večnoživo bogočovečansko telo sam Gospod Hristos, usklađujući delatnost svakoga delića sa celokupnim sabornim životom tela. A svaki delić radi „po meri“ svojih sila. Silu pak svakog člana Crkve sačinjavaju evanđelske vrline. Evanđelska delatnost svakog člana Crkve, iako potpuno posebna i lična, uvek je svestrano saborna, zajednička, opšta. Jer se utapa u sveopštu delatnost celoga tela. I dok svojom evanđelskom delatnošću čovek preobražava sebe rastući u Hristu, dotle, Gospod Hristos tu njegovu delatnost pretvara u opštu, sabornu energaju, i tako „čini da telo raste na sazidanje samoga sebe u ljubavi“.

Ustvari, delatnost svakog člana Crkve je uvek lično – saborna, lično – kolektivna. I kada izgleda da radi samo za sebe (naprimer, podvizazanje pustinjaka), član Crkve uvek radi za celinu. Takvo je ustrojstvo bogočovečanskog organizma Crkve, koji uvek vodi i rukovodi sam Gospod Hristos.

Živeći u Crkvi kao živi delić njen, hrišćanin ustvari živi Glavom Crkve, samim Gospodom Hristom: „iz koga sve telo pomoću zglavaka i sveza držano i sastavljeno, raste rastom Božjim – αὔξει τὴν αὔξησιν τοῦ Θεοῦ (Kol. 2,19). Da, da, da: eto blagovesti nad blagovestima za ljudsko biće: čovek u Crkvi, Hristom i u Hristu, „raste rastom Božjim“: raste do u punog Boga, dok se sav ne ispuni svakom punoćom Božjom. Tom rašćenju nema mere, nema kraja; ako ima kraja, onda mu je kraj u – bezbrojnim božanskim beskrajnostmma. Član si Crkve? To znači: duša tvoja „raste rastom Božjim“; savest tvoja „raste rastom Božjim“; um tvoj „raste rastom Božjim“; volja tvoja „raste rastom Božjim“; vascelo biće tvote „raste rastom Božjim“. Sveti Anđeli, gle, Presveta Bogomajka porasla je iznad vas, nadrasla vas je Bogom i Gospodom Hristom; i čovek u vaznesenom Bogočoveku nadrastao je sve anđelske svetove. O, tajne nad tajnama! o, svete tajne nad svima svetim tajnama: čovek u Bogočoveku dostigao nadheruvimske božanske visine i savršenstva i blaženstva i večnosti! A sve to biva Crkvom i u Crkvi, tom najčudesnijem i najčudotvornijem biću u svima Božjim svetovima. U njoj je sav život, večni Život: čoveče, rasti u njemu rastom Božjim! U njoj – sva istina, večna Istina: čoveče, rasti u njoj rastom Božjim! U njoj – sva pravda, večna Pravda: u njoj – sva ljubav, večna Ljubav: čoveče, rasti i u njima rastom Božjim! U njoj – sav Bog, večni Bog: čoveče, rasti i u Njemu rastom Božjim! Za to rašćenje Crkva ti pruža sva sredstva, sve sile: i ti sve možeš u Hristu Isusu koji ti moći daje. Možeš svojom svesrdnom i bezgraničnom verom: jer je sve moguće onome koji veruje. Dokaz? – Bezbroj svetitelja koji su prošli sav put tog bogočovečanskog uzrastanja u čoveka savršena, bezbroj istinskih hrišćana u svima vremenima: svaki od njih živi primer i uzor i potstrek i radost: gore srca!

No u živom telu Crkve mnogo je i premnogo postepenosti u svetosti, u osvećivanju sebe, u ohristovljenju sebe, u oboženju sebe. Svaki od nas postepeno ohristovljuje sebe u Crkvi, koja je sva u Gospodu Hristu i sva od Njega: On je taj koji je neprestano izgrađuje i uzrasta, svakoga od nas uzidavajući u živo telo Crkve po meri naše vere i ljubavi, naše revnosti u svetom življenju po Evanđelju. Nijedan podvig tvoj i moj ne propada u Crkvi, ni onaj najmanji: sve to sam Gospod Hristos uzidava i usklađuje u živom telu Crkve, jer sav život Crkve kao celine i život svakog člana Crkve posebno – sam Gospod vodi i rukovodi, te tako ništa ne biva bez Njega, ali isto tako i bez našeg truda i ličnog podvizavanja i napora. U sabornom životu Crkve izmešani su životi anđela i ljudi, pokajnika i grešnika, pravednika i nepravednika, preminulih i na zemlji živećih, pri čemu oni pravedniji i svetiji pomažu manje pravednima i manje svetima da rastu rastom Božjim u sve veću pravednost i svetost. Kroz sve članove struje bogočovečanske svete sile Hristove, i kroz one najmanje i najneznatnije, po meri njihovog blagodatnog uživljenja u organizam Crkve pomoću podviga vere, ljubavi, molitve, posta, i ostalih svetih vrlina. Tako, svi mi zajedno rastemo „u crkvu svetu u Gospodu“ (sr. Ef, 2,21): blagodatno – organski povezani među sobom jednom verom, jednim svetim tajnama svetim vrlinama, jednim Gospodom, jednom Istinom, jednim Evanđeljem. I svi učestvujemo u jednom bogočovečanskom životu Crkve, svaki iz svog mesta u tom telu, koje mu je Gospod – Glava Crkve odredio, jer telo Crkve raste iz Njega i Njime „skladno sastavljano i sklapano“. Pri tome Gospod svakome određuje mesto koje mu odgovara po njegovim duhovnim osobinama i hrišćanskim svojstvima, naročito po njegovoj svetoj evanđelskoj ljubavi koju svaki dobrovoljno gaji u sebi i radi njome. U tom sabornom životu Crkve svaki sazidava sebe pomoću svih, i to u ljubavi, i svi pomoću svakoga, zbog čega su i jednome apostolu potrebne molitve neznatnih članova Crkve.

Svaki novi član Crkve znači prirast u telu Crkve i porast tela Crkve. Jer svaki „po odgovarajućoj delatposti“ svojoj postaje sutelesnik u telu Crkve. A sam Gospod mu dodeljuje pripadajuće mesto u telu Crkve, čineći ga živim sastavnim delom njenim. Zaista, samo u bogočovečanskom organizmu Crkve svi rade za svakoga i svaki radi za sve, svi žive za svakoga i svaki živi za sve. Zaista, samo je u Crkvi na savršen način rešen i problem ličnosti i problem društva; i samo u Crkvi ostvarena i savršena ličnost i savršeno društvo. Ustvari, van Crkve nema ni prave ličnosti ni pravog društva.

Nad ovom svetom tajnom raskošno rasipa nebesko biserje svoje božanske mudrosti i rečitosti Sveti Zlatoust. Pošto je naveo stih 15 i 16, on veli: Te reči svetog apostola znače ovo: Kao što duh, spuštajući se iz glavina mozga, ne prosto daje osetljivost – τό αἰσθητικόν – svima udima, pomoću nerava, nego svakome u potrebnoj srazmeri: onome koji je sposoban primiti više – više i daje, a manje sposobnome – manje (jer duh je koren života); tako i Hristos. Pošto su naše duše isto tako zavisne od Njega, kao udovi od duha, to Njegovo promišljanje i razdavanje darova, srazmerno sposobnosti svakoga člana, vrši uzrastanje svakoga od njih. – A šta znače reči: „onim što svaki zglavak pomaže?“ Znače: onim što svaki zglavak oseća. Jer ovaj duh koji se od glave raspoređuje svima članovima, dodirujući svakoga od njih dejstvuje u njima. Može se i ovako reći: telo, primajući ovo dejstvo duha, srazmerno sposobnosti svakog svog uda, tako i raste. Ili ovako reći: udovi, dobijajući svaki svoju meru duha, tako rastu. Ili još se može i ovako reći: duh, izlivajući se iz glave i dodirujući sve udove i raspoređujući se po njima, koliko svaki od njih može primiti u sebe, tako raste. – No zbog čega je sveti apostol dodao reči: „u ljubavi“? Zbog toga što se taj duh drukčije ne može dati. Jer kao što, ako se desi da se ruka odvoji od tela, duh koji ističe iz mozga tražeći ruku na njenom mestu i ne nalazeći je tamo, ne otkida se od tela i ne prelazi na odvojenu ruku, već ako je ne nađe na njenom mestu, on joj i ne daje sebe; tako isto biva i ovde, ako nismo među sobom povezani ljubavlju. Ljubav sazidava, sjedinjuje, zbližava i vezuje nas među sobom. Stoga, ako hoćemo da dobijemo Duha od Glave, budimo međusobno povezani. Postoje dve vrste odvajanja od tela Crkve: jedna – kada hladnimo u ljubavi, a druga – kada se usuđujemo učiniti nešto nedostojno prema telu Crkve. I u jednom i u drugom slučaju mi odvajamo sebe od celnne – τοῦ πληρώματος (= od punoće). Makar učinili bezbrojna dobra, mi ćemo biti osuđeni ne manje od onih koji su mučili telo Gospoda Hrista, ako budemo komadali celost Crkve – τό πλήρωμα τό ἐκκλησιαστικὸν.

Blaženi Teofilakt piše: Sveti apostol je rekao o telu Crkve: „skladno sastavljano i sklapano“, da bi pokazao da su članovi toga tela ne prosto poređani jedan pored drugog, nego sjedinjeni među sobom i svaki zauzima svoje sopstveno mesto. Naše je dakle da se složimo i sjedinimo ljubavlju, a Hrista, Glave naše, jeste da nam nispošlje Duha. Reči pak: „onim što svaki zglavak pomaže“ pokazuju da se Duh, davan od Glave, proteže na sve. Telo dakle raste i sazidava se time što se pomoću Duha proteže na sve članove i što On dejstvuje u njima, ili što im daje silu da dejstvuju.

Sveti Damaskin blagovesti: Hristos, glava naša, daje nam Sebe – μεταδίδωσει ἡμῖν ἑαυτὸν, i time nas sjedinjuje sa Sobom i jednog s drugim; usled toga mi imamo međusobnu slogu, usklađenost, kako svaki dobija pomoć Duha onoliko koliko je sposoban da smesti
Sv. Justin Ćelijski
Sv. Justin Ćelijski
(1894 - 1979)
Analiza
Pretraga