6 Jedan Bog i otac sviju, koji je nad svima, i kroza sve, i u svima nama.
Kopirano
Komentari
sviju, koji je nad svima, i kroza sve, i u svima nama“ (sr. 1. Kor. 8,6; 12,6; Rm. 11,36). „Jedan je nad svima Otac, koji je kroza sve Logosom koji je iz Njega, i u svima Duhom Svetim“. – To osećati, i time živeti, znači: vladati se dostojno hrišćanskoga zvanja. Rečju, to znači: biti ...
Više
hrišćanin.
Jedino u Bogočoveku Hristu čovek je „jedno telo, jedan duh“. Tek u Njemu čovek je osaznao sebe kao jedno telo, jer ne razbijeno grehom, i kao jedan duh, jer ne razbijen zlom. Otkuda to? Otuda što je telo Bogočoveka Hrista prvo bezgrešno telo ljudsko; zato jedno i zato besmrtno. A ono, u tajanstvenoj bogočovečnosti svojoj, postalo je jedno telo Crkve. I mi, samo kao članovi Crkve Hristove blagodaću Duha Svetoga doživljujemo to jedinstvo tela bezgrešnog, bogočovečanskog, kao svoje jedinstvo, zbog ljubavi Spasove prema nama i vere naše prema Njemu.

Tek u Gospodu Hristu Bogočoveku čovek se prvi put osetio potpuno jedan po biću, trojedan. I u tom bogolikom trojedinstvu našao i jedinstvo svoga bića, i besmrtnost bogoliku, i večni život: zato je večni život – u poznanju Trojednog Boga (sr. Jn. 17,3). Upodobiti se Trojednom Gospodu, ispuniti se „svakom punoćom Božjom“, postati savršen kao Bog, – to je naš poziv, u tome nada zvanja našeg: „zvanja svetog“ (1. Tm. 1,9), „zvanja nebeskog“ (Jevr. Z,1), „zvanja Božjeg“ (Flb. 3,14; Ef. 1,18; Rm. 11,29). Tek u Crkvi Hristovoj mi osećamo živo i besmrtno da smo „i pozvani u jednoj nadi zvanja svoga“ (Ef. 4,4). Jedno zvanje – za sve ljude; i jedna nada za sve ljude. To se zvanje živi, doživljuje i ostvaruje Crkvom i u Crkvi: „sa svima svetima“ kroz svete tajne i svete vrline. I mi se onda i osećamo „jedno telo i jedai duh“ – „sa svima svetima“: „Tako smo mi mnogi jedno telo u Hristu“ (Rm. 12,5); „jer jednim Duhom mi se svi krstismo u jedno telo; i svi se jednim Duhom napojismo. Jer telo nije jedan ud, nego mnogi. Mnogi su udi ,a jedno telo. Vi ste telo Hristovo, i udi među sobom“ (1. Kor. 12,13.14.20.27). Nada, rođena verom i ljubavlju evanđelskom, nosi nas ka ostvarenju i postignuću našeg zvanja, našeg cilja, našeg poziva: bogosavršenstva. A to se obavlja jedino u granicama Bogočovečanskog tela Hristovog pomoću bogočovečanskih sila Njegovih, kojima i žive svi sutelesnici tog svetog i jednog tela, u kome je jedan duh – Duh Sveti, kao ujedinitelj svih duša svih hrišćana u jednu dušu – sabornu dušu, i svih srca u jedno srce – saborno srce, i svih duhova u jedan duh – saborni duh Crkve. To je ustvari ujedinjenje, i jedinstvo tela i jedinstvo duha, kroz blagodatno utrojičenje i otrojičenje, u kome sve biva od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Jer je „jedan Bog koji čini sve u svemu“ (1. Kor. 12,6; sr. Rm. 11,36).

„Tako smo mi mnogi jedno telo u Hristu“, – tek u Hristu (Rm. 12,5). Kroz svete tajne i sveto življenje u svetim vrlinama mi se učlanjujemo u to jedno telo u Hristu: i među nama nema razmaka, udaljenosti, svi smo uživljeni među sobom i povezani jednim životom, kao što su udi tela čovekova povezani među sobom. Misao tvoja, dok je „u Hristu“, sačinjava „jedno telo“ sa mislima svih svetih članova Crkve; i ti zaista misliš „sa svima svetima“, misao ti je blagodatno organski sjedinjena sa njihovim mislima. Tako i tvoje osećanje, dok je „u Hristu“; tako i tvoja savest, dok je „u Hristu“; tako i tvoja volja, dok je „u Hristu“; tako i tvoj život, dok je „u Hristu“. U našem telu „udi mnogi – jedno su telo“ (1. Kor. 12,12), tako i Hristos. Jer jednim Duhom mi se svi krstismo u jedno telo (1. Kor. 12,13). U Svome bogočovečanskom telu, od koga je i u kome je Crkva, Gospod Hristos je krstom ujedinio sve ljude (Ef. 2,16). U raskošju večnoga i svebožanskoga u tom Bogočovečanskom telu „darovi su različni, ali je Duh jedan“ (1. Kor, 12,4): Duh koji dela kroz sve svete darove i obitava u svima članovima Crkve ujedinjujući ih u jedan duh i u jedno telo: „Jednim Duhom mi se svi krstismo u jedno telo“ (1. Kor. 12,13).

Šta je to „jedno telo“? pita Sveti Zlatoust; i odgovara: Verni sa svih krajeva vaseljene, koji sada žive, koji su živeli i koji će živeti. Takođe i oni koji su do dolaska Hristova ugodili Bogu, sačinjavaju jedno telo. Zašto? Zato što su i oni poznali Hrista. Otkuda se to vidi? Rečeno je: Avram, otac vaš, bio je rad da vidi dan moj; i vide, i obradova se (Jn. 8,56); i još: Kada biste verovali Mojsiju, verovali biste i meni, jer on pisa za mene i proroci (Jn. 5,46). Stvarno, oni ne bi pisali o onome o kome ne bi znali šta da kažu; no zato što su ga znali, oni su ga i poštovali. Sa tog razloga i oni sačinjavaju jedno telo. Telo se ne odvaja od duha, inače ono ne bi bilo telo. Pored toga, za stvari koje se među sobom sjedinjuju i imaju veliku vezu, mi obično govorimo: jedno su telo. Tako isto i mi u sjedinjenju sačinjavamo jedno gelo pod jednom glavom. No iako je jedna glava i jedno telo, telo se ipak sastoji od raznih udova, važnih i nevažnih. Međutim, ni najvažniji među njima ne ustaje, protiv onog najneznatnijeg, niti ovaj zavidi onome. I mada svi udovi ne otpravljaju iste poslove, nego svaki po prirodi svoje neophodnosti, ipak su baš zato svi oni dostojni istog uvaženja – πάντα ὁμότιμα. Razume se, među njima jedni su najglavniji a drugi najneznatniji: naprimer, glava je najglavnija u celom telu, u njoj su sva osećanja i gospodar duše – um = τό τῆς ψυχῆς ἡγεμονικόν, te bez glave niko ne može živeti, a po otsečenju nogu mnogi još dugo žive. Tako dakle, glava je važnija od ostalih delova tela ne samo svojim mestom u telu nego i svojom delatnošću i značajem. No zašto ja ovo govorim? I u Crkvi ima takvih koji, dostigavši visinu, kao glava, posmatraju nebesko – τὰ οὐράνια περισκοποῦντες, kao oči u glavi, udaljeni su od zemlje i nemaju ništa zajedničko s njom. Drugi pak zauzimaju mesto nogu, gaze po zemlji, svakako zdravih nogu. Jer nogama se upisuje u krivicu ne što gaze po zemlji, nego što trče na zlo (sr. Is. 59,7). Stoga, neka ni oči ne preziru noge, ni noge neka ne zavide očima. U protivnom, svako od njih gubi svoju krasotu i ometa svoje sopstveno delovanje. I sasvim prirodno; jer ko bližnjem plete zamku, samim tim plete je prvo sebi samom. Tako, ako noge ne ushtednu nositi glavu kada valja preći s jednog mesta na drugo, one će onda tom svojom nepokretnošću i lenjošću naškoditi i sebi. Isto tako, ako glava ne ushtedne starati se o nogama, ona će time najpre naškoditi sebi. No glava i noge, razume se, ne ustaju jedno protiv drugog, jer je tako ustrojena njihova priroda. Rečima: „jedno telo“ sveti apostol zahteva da mi sastradavamo jedan drugome, da ne želimo blaga bližnjih svojih, i da učestvujemo u radostima jedan drugome; sve je to on izrazio zajedno. I onda sasvim umesno dodao: „i jedan duh“, pokazujući time da pri jednom telu bude u nas jedan duh, pošto može biti jedno telo, ali ne jedan duh, kao, naprimer, kada je neko prijatelj jereticima. Ili ovim rečima apostol hoće da nas pobudi na slogu, kao da veli: pošto ste primili jednoga Duha i pili sa jednoga izvora, to među vama neka ne bude razdora. Ili, možda, ovde pod rečju „duh“ apostol podrazumeva dobro raspoloželje. Zatim apostol dodaje: „kao što ste i pozvani u jednoj nadi zvanja svoga“. Tojest: Bog nas je pozvao na jedno isto; ništa više nije dao jednome nego drugome; svima je darovao besmrtnost, svima život večni, svima neprolaznu slavu, svima bratstvo, svima nasledstvo; svima je postao zajednička glava – κοινή κεφαλή, sve je savaskrsao, sve je saposadio s desne strane Boga Oca.

Apostol nas uči, veli blaženi Avgustin, da postoji „jedno telo“. No to telo živi, zar ne? Da, živi. Od čega? Od jednoga Duha. Što je naša duša našim telima, to je Duh članovima Hristovim, Telu Hristovom – Crkvi
Sv. Justin Ćelijski
Sv. Justin Ćelijski
(1894 - 1979)
Analiza
Pretraga