tijem vidu, ona je sva – On, Bogočovek Hristos, produžen kroza sve vekove i kroza svu večnost. Otuda, ona „nema mrlje ni mane, ili takoga čega“. Zbilja, šta je to što joj nedostaje; šta – zbog čega bi je mogli prekoreti? Zar ona ne očišćava od svih grehova, i od onih najvećih i od onih najmanjih? zar ne oslobađa od svih smrti, i od svih đavola? zar ne prima svakoga koji joj se obrati? zar ne spasava svakoga od greha, smrti i đavola? zar ima kraja njenom čovekoljublju i njenoj moći? A sve to čini u njoj božanska sila Hristova, uvek sveta i uvek svemoćna.

Radi čega je Gospod Hristos došao u svet? Radi Crkve, da nju osnuje u sebi i na sebi, nju – telo Svoje bogočovečansko, u kome On živi svom punoćom božanskih savršenstava Svojih, osvećujući je svu i sve njene sutelesnike, i tako ih spasavajući od greha, smrti i đavola (sr. Kol. 1,22; 2. Kor. 11,2). Svi članovi Crkve svih vekova, puniti se svetošću, i njome proterati iz sebe svaki greh i svako zlo; ispuniti se besmrtnošću, večnim životom, i time isterati iz sebe smrt i sve smrtno i smrtonosno; ispuniti se Bogom, i Njime prognati iz sebe đavola. Tako je spasenje dvostruki podvig: osvećenje sebe i očišćenje sebe. To što je Gospod Hristos učinio za Crkvu i sa Crkvom, ona čini sa svakim članom svojim. Jer svaki član njen doživljuje sav život njen kao svoj, ponavlja sav život njen, javlja se kao crkva u malome. To važi i za porodicu hrišćansku, i za svako društvo hrišćansko (sr. Kol. 1,22; 2. Kor.11,2). Svi članovi Crkve svih vekova, počevši od svetih apostola, živi su i danas u Crkvi, i biće živi uvek. Otuda svaki član Crkve, kao živi delić njenoga tela, živi životom celoga tela, živi „sa svima svetima“, jer su svi dosadanji članovi Crkve savremeni svakom članu Crkve danas, kao što će i oni i mi biti savremeni svima članovima Crkve svih budućih pokolenja sve do Strašnoga suda. U Crkvi je prošlost uvek sadašnjost, i vreme uvek – večnost. Ustvari, u Crkvi vremena nema; sve što je njeno preobražava se u večno kroz bogočovečno.

Sav vođen blagodaću Trosunčanog Gospoda, sveti Zlatoust blagovesti: Sveti apostol veli: „I sebe predade za nju, da je osveti, očistivši je“ (st. 25-26). Znači, ona je bila nečista; znači, ona je imala mrlja; znači, ona je bila ružna i bez vrednosti. A ti, ma kakvu ženu uzeo, tvoja nevesta neće biti onakva kakvom je Hristos obreo Crkvu; niti će se ona toliko razlikovati od tebe, koliko se razlikovala Crkva od Hrista. No ipak On se nije zgadio na nju, niti je omrznuo zbog njene prekomerne ružnoće. Hoćeš da čuješ u čemu se sastojala njena ružnoća? Čuj šta Pavle kaže: „Bejaste negda tama“ (Ef. 5,8). Vidiš li njenu crnoću? Šta je crnje od tame? Ali pogledaj i drskost njenu: „u zloći i zavisti živeći“ (Tit. 3,3). Pogledaj i nečistotu: „ludi i nepokorni“ (tamo). Šta još reći? Ona je bila i bezumna, i bogohulna. Međutim, iako je ona bila takva, On i za nju ružnu tako predade sebe kao za vrlo lepu, kao za voljenu, kao za čudesnu. I primivši je takvu, On je ukrašava i umiva i ne odriče se toga. „Kupanjem vodnim“ omiva njenu nečistotu. „Rečju“, – kakvom? U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. I On je ne samo ukrasi, nego je i slavnom učini, te nema mrlje ni mane, ili takoga čega. Ne traži od žene ono što ona nema. Vidiš šta je sve Crkva dobila od Gospoda: Njime je postala slavna, Njime – besprekorna. Na odvraćaj se od žene zbog njene ružnoće. Ona je stvorenje Božje: ti vređaš ne nju nego Onoga koji ju je stvorio. Šta je kriva žena? Nemoj je hvaliti ni za lepotu. Razvratnim dušama je svojstvena i takva pohvala i takva mržnja, pa i sama strasna ljubav. Traži lepotu duše; podražavaj Ženika Crkve. Telesna lepota puna je velike uobraženosti i mnoge nerazumnosti; ona izaziva ljubomoru i čini često da te sumnjiče za gnusne stvari. – No, reći ćeš, ona mi pričinjava zadovoljstvo? Mesec ili dva i mnogo je godinu dana, no ne više; naprotiv, od navike to čudo brzo gubi svoju draž. A ono što je u takvoj lepoti rđavo, to ostaje zauvek: zaslepljenost, nerazumnost, uobraženost. Međutim u zadovoljstvu, koje nije od takve lepote, nema ničeg sličnog; tamo ljubav, otpočevši kako valja, ostaje postojana, pošto je to ljubav prema lepoti duše a ne tela. Tražimo od žene blagorazumnost, skromnost, krotost, to su oznake istinske lepote; a telesnu lepotu nemojmo tražiti, i nemojmo je koriti za ono što ne zavisi od nje. Iskorenimo unutrašnju nečistotu, iščupajmo unutrašnje nedostatke, uništimo duševne mrlje. Takvu lepotu traži Bog. Učinimo ženu lepom za Boga, a ne za sebe. Nemojmo iskati novaca ni spoljašnjeg visokorodstva, nego visokorodstva duše