i da hoćete i da činite ono što mu je ugodno", što Mu je po volji. A šta je to što je Bogu ugodno, što Mu je po volji? To je: naše spasenje. Jer je čovek, bogoliki stvor Božji, sav mio Bogu, sav - osim greha što je u njemu. A spasenje i jeste podvig koji čoveka spasava od greha, i tako ga čini ugodnim Bogu, po volji Bogu, milim Bogu. Prvi čovek koji je potpuno bez ikakvog greha, i toliko jači od svakoga greha da nije mogao pasti ni u kakav greh, i stoga postao Spasitelj od greha, jeste Bogočovek Hristos. Zato je on prvi čovek koji je potpuno po volji Bogu Ocu. To Bog Otac objavljuje svetu na izuzetno očigledan i ubedljiv iačin i pri Spasiteljevom krštenju i pri Preobraženju, govoreći: "Ovo je Sin moj mili koji je po mojoj volji - ἐλ ᾧ εὐδόθεζα (Mt. Z,17; Mk. 1,11; sr. Lk. 3,22; Mt. 17,5). Sva Božja εὐδοθία je u Gospodu Hristu. Sa NJegovom pojavom u našem čovečanskom svetu, javila se i ona (Lk. 2,14; Ef. 1,9). Od NJega mi smo doznali kakav je čovek "po volji" Bogu Ocu. Kakav dakle? Hristov čovek, čovek koji se u Hrista krstio i u Hrista obukao, i tako postao hristoliki čovek (sr. Gal. 3,27; 4,19; Rim. 8,29). Samo ono što je u nama od Spasitelja Hrista, ugodno je Bogu, po volji je Bogu. A to je na prvom mestu: naše spasenje od greha, smrti i đavola. Stoga je Bogu mio svaki čovek koji gradi spasenje svoje sa strahom i trepetom. Sve što se u nama, i iz nas, bori protiv greha, od Boga nam je: bogolika duša, svete tajne i svete vrline. Kada naša bogolika duša čezne za spasenjem, to ona čini što je njena bogolika priroda vuče ka Bogu i svetinjama Božjim. A tu bogočežnjivost našu pojačava sam Bog kroz svete tajne i svete vrline. I čovek, neprestano pomagan Bogom, i čini "ono što je ugodno NJemu". Samo neprekidna saradnja Boga i čoveka u podvigu čovekova spasenja osigurava čoveku spasenje od greha, smrti i đavola. Tu je božansko i čovečansko tako sjedinjeno, tako izmešano i saproniknuto i saprožeto, kao duša sa telom. Da, to je i prirodno u Crkvi koja je telo Božje: u njoj sve svoje čovek doživljuje i obavlja Bogom; sve čovekovo je skroz-naskroz prožeto Bogom: i volja, i srce, i duša, i delatnost; sve uvek biva u kategoriji bogočovečjeg, zato sve i nosi na sebi pečat bogočovečnosti. Da, bogočovečnost je znak po kome se raspoznaju hrišćani i u ovom i u onom svetu.

Hoteći i čineći "ono što je u Hristu Isusu" (Flp. 2,5), mi činimo ono što je ugodno Bogu: spasavamo se Spasiteljem. Jer je On i spasenje naše i "uzrok večnoga spasenja" svima koji su Mu poslušni (sr. Jevr. 5,9). A što je pri tome Bog taj koji čini u nama da hoćemo i činimo ono što je Njemu ugodno, Njemu po volji, da li to sputava ili uništava našu slobodnu volju? Ne, to nitl sputava, niti uništava našu slobodnu volju. To samo označava bogočovečansku saradnju Božje i naše ljudske volje: naša se volja dobrovoljno potčinjava Božjoj volji da je vodi putem spasenja; i ova je ljubavlju vodi i rukovodi, podržava i snaži, usavršava i obožuje. Pri tom bogočovečanskom podvigu spasenja svoga, čovek uvek ostaje čovekom, i Bog - Bogom; čovek se postepeno obožuje dejstvom blagodatnih sila Božjih, uvek ostajući u granicama svoje čovečanske prirode. Savršen primer bogočovečanske saradnje Boga i čoveka, Božjeg i čovečjeg, imamo u samom Bogočoveku, Gospodu našem Isusu Hristu. U NJemu je čovečanska volja potpuno obožena Božanskom, ali su i jedna i druga zanavek ostale u svojim prirodama i u svojim granicama.