post, kroz nadu, kroz milostinju, kroz trpljenje, - rečju: kroz sve evanđelske vrline. I za to vreme glad njegove duše za čudesnim Gospodom biva sve veća i veća. I u njemu se obrazuju tako snažna i poletna hristočežnjiva osećanja, da on stvarno zaboravlja sve evanđelsko što je učinio i predaje se sve većim i većim evanđelskim podvizima. Pa i kad izvrši sve što je zapoveđeno, on iskreno smatra kao da ništa nije učinio. Po jasnoj i odlučnoj reči Spasiteljevoj: Kad svršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: mi smo zaludne sluge, jer učinismo što smo bili dužni učiniti (Lk. 17,10). To je jedini način da se hrišćanin ne razlenji, ne pogordi, ne rekne sebi: e, dosta sam se trudio, dosta uradio, dosta učinio, vreme je da predahnem. Da, ali za vreme predaha - izdahneš? Nećeš li posramljen izaći pred sladčajšeg Gospoda? Stoga treba stalno imati na umu i u srcu evanđelsku istinu: hrišćanin nikada nije dovoljno savršen. I kad se moli, nikad se ne može dovoljno namoliti; i kad čini milostinju, nikad je ne može dovoljno učiniti; i kad voli, nikad se ne može dovoljno navoleti; i kad veruje, nikad se ne može dovoljno naverovati. Uvek preostaje više što treba učiniti nego što je učinio. Propast je, duhovna smrt je za hrišćanina reći sebi: "savršen sam". Jer je cilj hrišćaninovog usavršavanja božansko savršenstvo: "Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski" - Bog (Mt. 5,48). Jer je put hrišćaninov najduži put od svih puteva koji stoje pred ma kojim bićem u ma kome svetu: put od zemlje do uvrh nebesa, i iznad svih nebesa - "k nagradi všinjega zvanja Božjega u Hristu Isusu" koji sedi s desne strane Boga Oca, iznad svih anđelskih Poglavarstava i Vlasti i Sila i Gospodstva (sr. Ef. 1,20-21). Kad je tamo naša meta, naš cilj, - kakvima li nam onda treba biti svetima u svemu življenju našem na zemlji! (sr. 2. Petr.

3,11). Da se stigne tamo, treba povezati sve evanđelske lestvice koje jedine sa zemlje dosežu do tamo. A te su lestvice - svete tajne i svete evanđelske vrline. Treba stalno živeti u njima, da bismo mogli stići "k meti", "k nagradi všinjega zvanja Božjega u Hristu Isusu". Samo je Gospod mogao i smeo postaviti ljudskom biću takvu metu, zato što On jedini daje sile da se do nje stigne. "Jer Hristova pomoć izvršuje sve - ηὸ πᾶλ ποηεῖ i bez NJegove saradnje put se ne može preći.

Svom dušom molitveno pogružen u ovu blagovest hristonosnog apostola, sveti Zlatoust blagovesti: Ništa tako ne obescenjuje naše vrline i ne nadima nas kao sećanje na dobra koja smo učinili. To porađa dvojako zlo: čini nas nehatnima i gordima. Stoga sveti Pavle, znajući da je priroda naša sklona nehatu, a pošto je prethodno mnogo pohvalio Filipljane, on ih sada koči govoreći: "Braćo, ja još ne mislim da sam dostigao". A ako jedan Pavle nije dostigao i nije potpuno siguran u svoje vaskrsenje, onda je to utoliko teže za one koji nisu izvršili ni najmanji delić njegovih vrlina. Apostol ovim kaže: ja još ne smatram da sam dostigao potpuno savršenstvo - ηὴλ ἀρεηὴλ ἅπαζαλ; ja još nisam sve izvršio. Istina, sveti apostol na drugom mestu veli: Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah (2. Tim. 4,7), a ovde: "još ne mislim da sam dostigao"; ali ko pročita ova dva mesta razumeće zašto on tako govori: ove reči su izrečene daleko ranije, a one pred smrt. "Još ne mislim, veli, da sam dostigao", već samo o jednom mislim: pružati se za onim što je napred. Jer to znače njegove reči: "zaboravljajući ono što je ostrag, a sežući se za onim što je napred, ja trčim k meti, k nagradi višnjega zvanja Božjega u Hristu Isusu". Pogledaj kako je on ovim rečima jasno pokazao šta ga potstiče da se seže za onim što je napred. Nema sumnje, ko smatra sebe da je već savršen i da mu ništa ne nedostaje za punoću vrline, taj i prestaje trčati, kao onaj koji je dostigao sve; ko pak smatra da je još daleko od mete, taj nikada ne prestaje trčati k njoj. Ovo smo dužni pomišljati i mi, makar da smo i učinili bezbrojna dobra. Jer kada Pavle posle bezbrojnih smrti, posle tolikih opasnosti, tako misli

o sebi, utoliko više mi treba tako da mislimo o sebi. Ja nisam klonuo duhom, veli apostol, i nisam zapao u očajanje što posle tolikog trčanja nisam stigao meti, nego još trčim, još se borim. Samo jedno imam pred očima: kako da stvarno postignem cilj. Tako i mi treba da postupamo: da zaboravljamo svoja dobra dela i da ih ostavljamo iza sebe. Trkač misli ne o tome koliko je prešao, nego koliko mu još preostaje da pređe. I mi razmišljajmo ne o tome koliko smo dobrih dela učinili, već o tome koliko nam još ostaje da učinimo. Jer kakva nam je korist od onoga što smo učinili, ako ne učinimo i ono što nam preostaje učiniti? I sveti apostol nije rekao: ne mislim, ne sećam se, već: "zaboravljajući", da bi nas učinio pažljivijima. Jer mi onda postajemo revnosni, kada se svim srcem laćamo onoga što je preostalo da se uradi, kada predamo zaboravu ono što je urađeno. - Još apostol kaže: "sežući se"; to znači: mi se staramo da uzmemo pre no što stignemo. Jer onaj se seže, onaj se pruža koji se stara da prestigne noge svoje koje još trče, pružajući se napred ostalim delovima tela i pružajući ruke svoje. A to dolazi od velike revnosti i od velikog oduševljenja. Tako dakle treba da trči onaj koji trči, sa tolikim staranjem, sa tolikim oduševljenjem, a ne da omlitavi. Koliko se pak onaj koji trči razlikuje od onoga koji poleđuške leži, toliko se i mi razlikujemo od svetog Pavla. On je svakodnevno umirao, svakodnevno slavu zasluživao; nije bilo vremena, nije bilo časa, kada on nije pojačavao svoje trčanje; on je hteo ne da primi već da dohvati nagradu, jer se ona na takav način i prima. Na nebu boravi Onaj koji daje nagradu, na nebu se nalazi nagrada. Pogledaj koliko je prostranstvo koje valja preći: pogledaj kolika je visina, kuda valja uzleteti na krilima duha; jer se drukčije ne može dospeti na tu visinu. Tuda treba preći s telom; i to je moguće: "jer je naše življenje na nebesima" (Flp. 3,20). Tamo je naša nagrada ... Stegni noge svoje; nauči ih da koračaju čvrsto, jer ima mnogo klizavih mesta; i ako padneš, mnogo ćeš izgubiti. No ako i padneš, ustani! jer i u takom slučaju može se pobediti. Nikada ne staj nogom na klizave predmete, i nećeš pasti; trči po tvrdim i sigurnim mestima, sa glavom k nebu, sa očima k nebu. Gledaj gore, k nebu, gde se nagrada nalazi: sam pogled na nagradu pojačava odlučnost, strah od poraza ne dopušta da se oseća zamor i čini da i dugačak put izgleda kratak. A kakva je to nagrada? Nije palmova grančica, nego šta? Carstvo nebesko, večni pokoj, slava sa Hristom, bezbrojna blaga koja se rečima iskazati ne mogu. Krasota te nagrade ne može se opisati: to postiže samo onaj koji ju je dobio, i onaj koji je ima dobiti. Ona nije od zlata, nije od dragog kamenja, već je daleko dragocenija: prema njoj zlato je - blato, drago kamenje - ćerpiči. Ako ti, udostojivši se nje, uziđeš na nebo, velike ćeš počasti uživati tamo; i Anđeli će te poštovati zbog nje; sa velikom slobodom ti ćeš opštiti sa svim