anđelju. Šta je temelj vašeg bića? Ako je Evanđelje, onda ste dom duše svoje sagradili na nerazorivom temelju; onda ste i „čvrsti“; i nikakva vas zla sila neće moći ni oboriti ni satrti. Onda vas kroz sve bure iskušenja i oluje zla vodi neustrašivi putovođa – evanđelska nada. Glavno je: budite „nepokretni od nade Evanđelja“; neka vas ništa ne odvoji od nje.

Rečeno je: „ako samo ostanete“. Znači: od vas zavisi sve: i utemeljenost u veri, i čvrstina, i nada evanđelska. Šta je to utemeljenost u veri? Utemeljenost vašeg uma u veri, vašeg srca, vaše savesti, vaše volje, vašeg celokupnog bića. I još utemeljenost u veri – sve zasnivati na veri: sav svoj život, i sve svoje odnose: prema ljudima i anđelima, prema biljkama i životinjama, prema nebu i zemlji, prema svetu i svetovima, prema istini i pravdi, prema smrti i životu, prema dobru i zlu, prema besmrtnosti i večnosti, prema Bogu i đavolu; jednom rečju: prema svemu i svačemu. Jer: „što god nije od vere – greh je“ (Rim. 14,23). „Ako samo ostanete – nepokretni od nade Evanđelja“ u svima nevoljama i mukama i stradanjima i trudovima i ranama i tamnicama za Hrista, uvek „gledajući na osnivača i svršitelja vere Isusa“ (Jevr. 12,2), uvek hitajući „k meti“, „k nagradi višnjega zvanja Božjega u Hristu Isusu“ (Flp. 3,14). „Ako samo ostanete u veri utemeljeni i čvrsti“ – u svima njenim istinama i svetinjama i svetim tajnama i svetim vrlinama i svetim silama, one će vas osvetiti i vas „svete i neporočne i besprekorne“ pred Hrista izvesti, i još u takve blagovesti i radosti uvesti, kakve oko ljudsko nikada ne vide, niti uvo ču, niti srce nasluti (sr. 1. Kor. 2,9).

Evanđelje je „propovedano svakoj tvari – ἐν πάσῃ τῇ κτίσει“. Da, propovedano kamenju, i ono je povikalo od bola kada je ugledalo svoga čudesnog Blagovesnika gde u mukama izdiše na krstu (sr. Lk. 19,40; Mt. 27,51); propovedano moru, i ono je Boga Evanđelja poznavalo, i pred Njim se smiravalo, i uzbuđeno Ga na talasima kao na krilima nosilo; propovedano zverinju, i ono se pred Gospodom Evanđelja pripitomljavalo, zajedno sa Njim u pustinji živelo i krotko Mu služilo, te je u Božjoj Knjizi i ova blagovost objavljena: „i bejaše sa zverinjem“ (Mk. 1,13); propovedano svakoj tvari koja je blagoga i svemilosnoga Gospoda Isusa videla, čula, osetila: a videle su Ga, a čule su Ga, a osetile su Ga i ptice, i leptiri, i cveće, i bubice, i vetrovi, i kiše, i bilje, i životinje, i vazduh, i svetlost, i oblaci, i sunce, i zvezde, – sve Ga je na zemlji videlo, sve osetilo, sve se k Njemu otvorilo, sve se k Njemu ustremilo, sve Njemu saosećalo, sve i sva Njemu hitalo, jer se iz Njega neprestano lila čudesna blagovesna sila i kroz sve tvari nežno razlivala. Tako, neprestano tako dok je na zemlji boravio u telu svom svetom; a kad je sa nje odlazio, On je tu blagu silu predao svojim svetim Učenicima i naredio im da propoved Evanđelja svoj tvari produže kroza sve vekove: „Idite po svemu svetu i propovedajte Evanđelje svoj tvari – πάσῃ τῇ κτίσει“ (Mk. 16,15; sr. Mt. 28,19-20)