, – eto spasenja. Svaki spasavani dužan je doživeti stradanje Hristovo kao svoje: saraspeti se Hristu, izjednačiti se sa Njim u stradanju i smrti, eda bi se na taj način izjednačio sa Njim u vaskrsenju (sr. Rim. 6,5; Flp. 3,10-11). Što revnosniji hrišćanin, to dublje i svestranije doživljuje spasonosno stradanje Hristovo kao svoje. Nikad mu nije dosta stradanja za Hrista. „S Hristom se razapeh“, tvrdi sveti apostol (Gal. 2,19). A Kološanima piše: „Sad se radujem u svome stradanju za vas“. Spasonosno stradanje se mora odstradati. Iako je mnogo stradao za Gospoda Hrista, hristočežnjivi apostol „dopunjuje“ – „nedostatak nevolja Hristovih u telu svom“. Na koji način? Stradajući za Kološane koji su „telo njegovo“, tojest telo Hristovo = Crkva. A u Crkvi se neprestano odživljava ceo život Spasiteljev, od početka do kraja. Svaki spasavani ga neizostavno doživljava, jer se u tome i sastoji spasenje. Podvig hristodoživljavanja vrhuni u doživljavanju Njegovih spasonosnih stradanja. Revnosni hrišćanin ih stalno „dopunjuje“ u telu svom; njihova spasonosna sila je neprestano potrebna svakome hrišćaninu na celom putu spasenja. Otuda hristonosni Pavle nikada sit stradanja za Hrista. Po ugledu na Spasitelja, on radosno strada i za druge, i mesto drugih, eda bi svojim stradanjima što više doprineo njihovom spasenju, tojest njihovom životu u Spasitelju. Jer spasenje i nije drugo nego neprekidno življenje u Spasitelju, za Spasitelja, radi Spasitelja. Poput svetog apostola, a po samoj prirodi podviga spasenja, i svi svetitelji Božji su nenasiti u stradanjima za Hrista. Na neki način oni stalno osećaju kako su malo stradali za Hrista, i trude se neprestano da dopune „nedostatak nevolja Hristovih u telu svom“. Radeći to, oni to uvek rade kao članovi Crkve, te tako stradanja njihova uvek bivaju „za telo Hristovo, koje je Crkva“. I raduju se svakom evanđelskom stradanju kao izuzetnoj milosti Božjoj i blagovesti Božjoj. Istina, „radost spasenja“ vrhuni u radosti vaskrsenja, ali prolazi kroz radost stradanja.

Navodeći reči svetog apostola: „dopunjujem nedostatak nevolja Hristovih u telu svom“, sveti Zlatoust bogonadahnuto blagovesti: Izgleda mi, apostol je rekao nešto veliko; ali ne iz hvalisavosti, – ne! – nego iz silne ljubavi prema Hristu; jer on želi da ta stradanja pripisuju ne njemu već Hristu. A tako se izrazio želeći da svoje slušaoce privuče Hristu. I kao da im govori: što ja stradam, radi Njega stradam; zato nemojte blagodariti meni već Njemu: jer to On strada u meni. Tako, apostol se ne stidi da i ova stradanja pripisuje Hristu: jer Hristos ne samo umre za nas, nego je i posle smrti gotov stradati radi nas. Sveti apostol se svim silama trudi da pokaže da Hristos i sada vlastitim telom svojim izlaže Sebe opasnosti radi Crkve. I hoće da kaže Kološanima ovo: ne mi privodimo vas k Njemu, već vas On sam privodi k Sebi, mada mi to radimo, jer smo mi uzeli na sebe ne svoje delo nego Njegovo. A da apostol sgvarno čini to za Hrista, čuj šta on sam o tome kaže: „za telo Njegovo“, želeći time reći: ja ugađam ne vama već Hristu, jer trpim mesto Njega ono što bi trebalo da On trpi. Obrati pažnju kako se apostol silno izražava, i kako ogromnu ljubav pokazuje! Kao što je pisao Korinćanima: Sve je od Boga koji pomiri nas sa sobom kroz Isusa Hrista, i dade nam službu pomirenja; tako smo mi poslani mesto Hrista, kao da Bog govori kroz nas (2. Kor. 5,18.20), tako i ovde, da bi Kološane što više privukao Hristu, apostol govori to isto: radi Njega stradam. Tojest, mada je Onaj koji vam je dužan i otišao kroz vaznesenje na nebo, ja evo isplaćujem za Njega. Radi toga apostol i veli o sebi: „dopunjujem nedostatak“, da bi pokazao da, po njegovom mišljenju, Hristos još nije sve pretrpeo. Radi vas, veli, On i posle smrti strada, ako u tome što nedostaje. To isto on na drugi način kaže i u Poslanici Rimljanima: Koji se i moli za nas (Rim. 8,34), pokazujući time da se On nije zadovoljio samo smrću, nego i posle toga čini za nas beskrajno mnogo. I tako on govori, ne prevaznoseći sebe, nego želeći da pokaže da se Hristos još i sada brine za njih. A da bi dokazao da je to verodostojno, on svojim rečima dodaje i ovo: „za telo Njegovo“. Tojest, da je stvarno tako i da tu nema ničeg neverovatnog, vidi se iz toga što sve to biva radi tela Njegova – Crkve