prolaznom. I umeće razlikovati i dvojiti senke od stvarnosti, vremensko od večnog, prolazno od neprolaznog. I držati se neprolaznih stvarnosti i vrednosti, i na njima sebe graditi, život svoj izgrađivati. Tako gledati i na Stari Zavet: dvojiti u njemu senke od stvarnosti. Ustvari, ceo Stari Zavet js bio kao senka Boga Logosa. Sav svet je išao pred Njim kao neka ogromna senka što ide pred svojim telom. Sva starozavetna religija je religija senke za kojom nastupa njeno telo: ovaploćeni Bog Logos, Bogočovečansko telo Njegovo – Crkva. I zaista je tako: sav vidljivi svet nije drugo do senka koja najavljuje i objavljuje telo što ide za njom: ovaploćenog Boga Logosa. Tek Njegovim ovaploćenjem, i Crkvom koja je telo Njegovo, otkriva se prava stvarnost stvorenih svetova: njihova sadržina, njihov smisao, njihov cilj. U bogočovečanskom telu Crkve, ne samo vidljivi nego i nevidljivi svetovi dobijaju svoje „telo“, svoju najtrajniju i najlogosniju stvarnost. I sve ono što je u starom, dohrišćanskom svetu, bilo najuzvišenije: vera izabranog naroda, njeni vrhovi pravednosti i svetosti: proroci i patrijarsi, – sve su to bile senke one jedine stvarnosti, koja se tek imala javiti, i javila se ovaploćenjem Boga Logosa: telom NJvgovim, Crkvom. Sam Dekalog, svi zakoni, svi propisi, sva bogosluženja, vodili su ovoj jedinstvenoj stvarnosti – Crkvi, bili „παιδαγωγὸς εἰς Χριστόν“ (Gal. 3,24), vođ ka Hristu, vaspitač, putovođ koji je sve vodio Bogočoveku Hristu, kao Svebiću, kao Svesmislu, kao Svecilju svih svetova