Hrišćani znaju otkuda dolaze, gde se nalaze, i kuda odlaze. Oni jedini znaju pravi put ljudskoga bića od početka do kraja. Znajući da su od Boga, oni i žive Bogom i radi Boga, i tako žive Večnim i radi Večnoga, žive večnim životom. Pošgo je u njima sve od Boga, oni jasno raspoznaju i vide granične linije između onoga što je Božje i što nije Božje: između dobra i zla, pravde i nepravde, istine i laži, života i smrti, Boga i đavola. Zato što im je i vid i saznanje od Boga, oni i vide i znaju da „sav svet leži u zlu“. „Leži“, jer su ga gresi obarili, a on ne želi niti hoće da ustane. I u takvom svetu hrišćani žive, ali žive svetim silama onoga sveta, čuvajući se od zla i greha. „Sav svet u zlu leži“: sav je potopljen u zlo, prožet zlom, poplavljen zlom. A taj svet sačinjavaju ljudi, dobrovoljno potčinjeni gresima i porocima. Podvig, anđelski podvig hrišćana sastoji se u tome što oni žive u svetu koji „sav u zlu leži“, to znači: u paklu, nadvlađuju zlo sveta i ne daje da ih pretvori u đavole. Još nešto: pod svetom se ovde razume i tvorevina Božja: zemlja, ljudi i sve što je na zemlji. Sav taj bogozdani svet preplavljen je zlom, oboren zlom, u kome leži kao težak bolesnik. To je najveća muka za tvorevinu Božju; to je ono zbog čega ona neprestano „uzdiše i tuži“ (Rim. 8,21), čekajući „da se jave sinovi Božji“, koji će je osloboditi od robovanja grehu, zlu, propadljivosti, smrti, đavolu (Rim. 8,19-20). A „sinovi Božji“ su hrišćani; oni su Bogom oslobodili sebe zla i greha, i svim se silama trude da i svet oslobode zla i greha u kojima on leži i kojima robuje