Klimentova druga poslanica Korinćanima

Autorstvo

Iako se pominje kao Klimentova poslanica, autor nije Sveti Kliment. Ipak, autor ovog spisa jeste bio neko od apostolskih učenika.

Vrijeme pisanja

Napisana je polovinom 2. vijeka, najvjerovatnije oko 140. godine.

Sadržaj

Sadržaj ovog teksta, koji je više omilija nego poslanica, veoma je hristološki. Pominje Hrista kao Boga i Spasitelja. Autor čini se, ne poznaje sve novozavjetne knjige. Spis, iako nije Klimentov, čini djelo nekoga od apostolskih učenika i svakako spada u Crkvene spise, a ne apokrife.

Prevod

I 1.Braćo, mi ovako treba da mislimo o Isusu Hristu: kao o Bogu, kao o Sudiji živih i mrtvih; i ne treba male stvari da mislimo o našem spasenju. 2. Jer kada mislimo male stvari o Njemu, (onda) se i nadamo da ćemo male stvari dobiti; i oni koji nas slušaju greše kao (da se radi) o malim stvarima, a i mi grešimo ne znajući odakle smo pozvani i od Koga i na koje mesto, i koliko je Isus Hristos pretrpeo da postrada radi nas. 3. Kakvo ćemo, dakle, mi Njemu dati uzdarje, ili kakav plod dostojan onoga koji nam je On dao? Koliko li mi Njemu dugujemo svetih (dela)? 4. Jer nam je On darovao svetlost; kao Otac nazvao nas je sinovima; nas propale spasao je. 5. Kakvu ćemo Mu, dakle, hvalu dati i dar uzdarja za ono što smo dobili? 6. Mi koji smo bili bogalji razumom, jer smo se klanjali kamenju i drveću i zlatu i srebru i bakru — delima ljudskim; i sav život naš bio je ništa drugo nego smrt. Obučeni u pomračenost i preispunjeni takvim mrakom u očima, progledali smo voljom Njegovom, odbacivši tamu koja nas je obuzimala. 7. Jer nas je On pomilovao i smilovavši se spasao, videći veliku obmanu i pogibao u nama, i da nemamo nikakve nade spasenja, osim jedino od Njega. 8. Jer je pozvao nas koji nismo postojali, i hteo je da mi iz nebića postanemo (ono što smo sada).

II. 1. „Uzveseli se nerotkinjo koja ne rađaš, klikni i poviči (ti) koja nisi trpila porođajne muke, jer su brojnija deca nerotkinje negoli one koja ima muža“. (To) što je rekao „Uzveseli se nerotkinjo koja ne rađaš“, za nas je rekao, jer je Crkva naša bila nerotkinja pre no što su joj deca data. 2. A što je rekao „Poviči (ti) koja nisi trpila porođajne muke“, ovim kaže da molitve naše treba jednostavno uznositi Bogu, a ne da negodujemo kao žene u porođajnim mukama. 3. A što je rekao „Jer su brojnija deca nerotkinje negoli one koja ima muža“, (to je) zato što je narod naš izgledao pust bez Boga, a sada kada smo poverovali postali smo brojniji od onih (= Jevreja) koji smatraju da imaju Boga. 4. A i (to što) drugo Pismo kaže da „Nisam došao da zovem pravednike, nego grešnike“, 5. kaže zato što treba spasavati one koji propadaju. 6. Jer to i jeste veliko i divno (delo): ne utvrđivati ono što stoji, nego ono što pada. 7. Tako je i Hristos hteo da spase one koji propadaju, i spasao je mnoge, došavši i pozvavši nas već propale.

III. 1. Toliku je, dakle, milost On učinio na nama, a najpre to što mi živi ne prinosimo žrtve mrtvim bogovima, niti im se klanjamo, nego smo kroz Njega poznali Oca Istine. A kakvo je to znanje odnosno Njega, ako ne da se ne odrečemo Onoga kroz Kojega smo Njega (= Oca) poznali? 2. Jer i On sam kaže: „Onoga koji me prizna pred ljudima, priznaću (i ja) njega pred Ocem mojim“. 3. Ovo dakle (što reče Hristos), to je nagrada naša, samo ako ispovedimo Onoga kroz Koga smo spaseni. 4. A čime to mi Njega ispovedamo? Tvorenjem onoga što On govori i ne oglušavanjem o zapovesti Njegove, i (još) da Ga poštujemo ne samo ustima, nego svim srcem p svim umom (svojim). 5. Jer i kod (proroka) Isaije govori: „Ovaj narod usnama me (svojim) poštuje, ali je srce njihovo daleko od mene“.

IV. 1. Nemojte, dakle, da Ga samo zovemo Gospodom, jer nas to neće spasti. 2. Jer On veli: „Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, spasti se, nego koji tvori pravdu“. 3. Stoga dakle, braćo, ispovedajmo Ga delima (svojim): ljubeći jedni druge, ne čineći preljubu, ne ogovarajući se međusobno, niti zavideći, već da budemo uzdržljivi, milostivi, dobri; i dužni smo da jedni drugima sastradavamo, a ne da budemo (sebični i) srebroljubivi. Ovim, dakle, delima ispovedamo Njega, a ne suprotnim. 4. I ne treba se većma bojati ljudi, nego (se bojati) Boga. 5. Zbog toga je Gospod i rekao, ako budete činili (suprotno) tome: „Ako budete sa mnom, sabrani u naručju mojem, i ne tvorite zapovesti moje, izbaciću vas i reći ću vam: Idite od mene, ne poznajem vas odakle ste, delatelji bezakonja“.

V. 1. Zato, braćo, ostavivši boravište ovoga sveta, izvršimo volju Onoga Koji nas je pozvao, i ne bojmo se izaći iz ovoga sveta. 2. Jer Gospod govori: „Bićete kao jaganjci među vukovima”. 3. A odgovarajući Njemu Petar, reče: „A ako vuci rastrgnu jaganjce?“ 4. Isus (na to) reče Petru: „Neka se jaganjci ne boje vukova posle svoje smrti. I vi se ne bojte onih koji vas ubijaju i (potom) ništa vam (drugo) ne mogu učiniti, nego se bojte onoga koji posle smrti vaše ima vlast duše i tela baciti u pakao ognjeni“. 5. A znate, braćo, da je boravak u ovom svetu tela ovoga malen i kratkotrajan, a obećanje Hristovo je veliko i predivno i pokoj budućega Carstva i života večnoga. 6. A šta (drugo) treba da učinimo da bi smo ih zadobili, nego da sveto i pravedno živimo i da svetske stvari smatramo za tuđe i ne žudimo za njima? 7. Jer kada želimo da ih steknemo, skrećemo sa puta pravednoga.

VI. 1. Jer Gospod govori: „Nijedan sluga ne može služiti dvojici gospodara“. Ako mi hoćemo da služimo i Bogu i mamonu, to će nam biti nekorisno. 2. Jer „kakva je korist, ako neko sav svet dobije a duši svojoj naškodi“? 3. Ovaj vek i (onaj) budući jesu dva neprijatelja. 4. Ovaj (vek) priziva preljubu i pokvarenost i srebroljublje i obmanu, onaj pak (vek) tome se protivi. 5. He možemo, dakle, biti prijatelji obojice, (nego) treba da ovoga odbacujemo, a onim da se služimo. 6. Smatramo da je bolje omrznuti ovdašnje, jer je maleno i kratkotrajno i propadljivo, a zavoleti tamošnje — (ona) nepropadljiva dobra. 7. Tvoreći volju Hristovu naći ćemo pokoj, inače ništa (nas) neće izbaviti od večne muke ako prestupimo zapovesti Njegove. 8. Jer i Pismo govori kod (proroka) Jezekilja, da „ako ustanu Noje i Jov i Danilo, neće (moći) izbaviti decu svoju iz ropstva”. 9. Ako, dakle, ni takvi pravednici ne mogu pravednostima svojim izbaviti decu svoju, onda mi, ako ne sačuvamo (naše) krštenje sveto i neuprljano, s kakvom ćemo nadom ući u Carstvo Božije? Ili ko će nam (tada) biti branilac (= utešitelj) ako se ne nađemo sa delima svetim i pravednim?

VII. 1. Tako dakle, braćo moja, podvizavajmo se znajući da je podvig u rukama (našim), i da u prolaznim (atletskim) borbama mnogi trče, ali svi ne dobijaju vence, nego (samo) oni koji su se mnogo trudili i dobro se borili. 2 Mi pak podvizavajmo se, da bismo svi dobili vence. 3. Zato, trčimo putem pravim, podvigom neprolaznim, i pohitajmo mnogi u njega, i borimo se, da bismo i vence dobili. I ako ne možemo svi dobiti vence, stignimo makar blizu venaca. 4. Treba da znamo da onaj koji se bori u prolaznom podvigu (= takmičenju), ako se nađe da kvari (pravila utakmice), biva kažnjen, izveden i izbačen van stadiona. 5. Šta mislite, kakve li će muke doživeti onaj koji kvari neprolazni podvig? 6. Jer se kaže za one koji nisu sačuvali pečat da „crv njihov neće umreti i oganj njihov neće se ugasiti, i biće na gledanje svakom telu“.

VIII. 1. Dok smo, dakle, na zemlji, pokajmo se. 2. Mi smo glina u rukama majstora. Jer na koji način grnčar, kad pravi posudu, pa se (ona) u njegovim rukama pokvari ili razbije, opet je iznova prepravlja, dok ako ju je već stavio u užarenu peć (da se ispeče), onda joj već ne može pomoći, tako i mi, dok smo u ovom svetu, pokajmo se iz sveg srca za zla što smo počinili u telu, da bismo od Gospoda bili spaseni, dok imamo vremena za pokajanje. 3. Jer po izlasku našem iz (ovoga) sveta nećemo tamo više moći ispovedati se ili pokajati se. 4. Stoga, braćo, satvorivši (= izvršivši) volju Očevu i telo čisto sačuvavši i zapovesti Gospodnje održavši, dobićemo život večni. 5. Jer govori Gospod u Jevanđelju: „Ako ne sačuvaste malo, ko će vam dati veliko? Jer vam kažem da, koji je veran u malome, veran je i u velikome“. 6. Dakle, u stvari ovo govori: Očuvajte telo čistim i pečat neuprljanim, da zadobijete život večni.

IX. 1. I neka niko od vas ne govori da ovo (naše) telo neće biti suđeno niti će vaskrsnuti. 2. Znajte: u čemu ste spaseni, u čemu ste progledali, ako ne budući u ovome telu? 3. Treba, dakle, da to telo čuvamo kao hram Božiji. 4. Jer kao što ste bili pozvani u telu, (tako) ćete u telu i stići (pred Hrista). 5. Jedan je Hristos Gospod, Koji nas je spasao, budući prvo duh , postao je telo i tako nas pozvao; tako ćemo i mi u ovome telu primiti nagradu. 6. Zato, ljubimo jedni druge, da bismo svi stigli u Carstvo Božije. 7. Dok imamo vremena da se izlečimo, predajmo sebe Bogu Koji leči , dajući Mu uzdarje. 8. Koje? Pokajanje iz iskrenog srca. 9. Jer On zna sve unapred i zna šta je u srcu našem. 10. Odajmo Mu zato hvalu, ne samo ustima, nego i srcem, da nas primi kao sinove. 11. Jer je Gospod rekao: „Braća moja su oni koji tvore volju Oca mojega“.

X. 1. Tako, braćo moja, učinimo (= izvršimo) volju Oca Koji nas je pozvao, da bismo živeli; i idimo većma za vrlinom, a napustimo porok kao predvodnika grehova naših; i bežimo od bezbožnosti da nas ne dostignu zla. 2. Jer ako se postaramo da činimo dobro, za nama će ići mir. 3. Iz toga razloga nije moguće naći čoveka (mirna), (nego samo) one koji izazivaju strah kod ljudi, rađe izabirajući ovdašnje uživanje negoli buduće obećanje (Božije). 4. Jer (oni) ne znaju koliku muku ima ovdašnje uživanje i kakvu sladost ima buduće obećanje. 5. Pa kad bi oni sami to činili, bilo bi podnošljivo; ali su oni sada uporni i uče zlu nevine duše, ne znajući da će imati dvostruki sud: i oni sami i oni koji ih slušaju.

XI. 1. Mi pak služimo Bogu čistim srcem i bićemo pravedni; a ako (Mu) ne budemo služili zato što ne verujemo obećanju Božijem, bićemo jadni. 2. Jer i proročka reč veli: „Jadni su koji su dvojedušni, koji sumnjaju u srcu, i govore: To smo (već) davno čuli u vreme otaca naših, i mi iz dana u dan očekujući (to), ništa od toga ne videsmo”. 3. Nerazumni, uporedite sebe sa drvetom; uzmite (za primer) lozu: ona najpre prolista, zatim izbija mladica, posle toga zeleni grozd, onda tek zrelo grožđe. 4. Tako je i narod moj imao (najpre) muke i nevolje, (a) posle će dobiti dobra. 5. Zato, braćo moja, nemojmo sumnjati, nego trpimo sa nadom, da bi smo i nagradu dobili. 6. Jer je veran Onaj Koji je obećao da će svakome uzvratiti uzdarja za dela njegova. 7. Ako, dakle, izvršimo pravdu pred Bogom, ući ćemo u Carstvo Njegovo i dobićemo obećanja „koja uho ne ču, ni oko vide, niti na srce čoveku iziđoše“.

XII. 1. Očekujmo, stoga, svakoga časa Carstvo Božije u ljubavi i pravdi, jer ne znamo dana dolaska Božijeg. 2. Jer Sam Gospod, kada bi zapitan od nekoga, kada će doći Carstvo Njegovo, reče: „Kada dvoje budu jedno, i spoljašnje kao unutrašnje, i muško sa ženskim, niti muško niti žensko“. 3. Dvoje će biti jedno onda kada međusobno govorimo istinu i kada u dva tela iskreno bude jedna duša. 4. A „spoljašnje” i „unutrašnje“ znači ovo: „unutrašnjim naziva dušu, a „spoljašnjim“ naziva telo. Kao što se, dakle, telo tvoje vidi, tako neka bude i duša tvoja vidljiva u dobrim delima. 5. A (reči) „muško sa ženskim, niti muško niti žensko“ znače ovo: da brat (hrišćanin), videći sestru (hrišćanku), ne misli o njoj ništa žensko, niti da (ona) misli o njemu da je muško. 6. Kada vi to, veli, budete činili, doći će Carstvo Oca moga.

XIII. 1. Braćo, pokajmo se već jednom; otreznimo se na dobro, jer smo prepuni mnogog bezumlja i zla. Očistimo sebe od ranijih grehova i, ako se pokajemo iz duše, spašćemo se. I ne budimo čovekougodnici, niti želimo samo sebi da ugađamo, nego i ljudima spolja, po pravdi, da se zbog nas ne bi hulilo Ime (Božije). 2. Jer Gospod govori: „Stalno se huli ime moje u svima narodima“. I opet (veli): „Teško onome zbog koga se huli ime moje“. Čime se huli? Time (veli Gospod) što ne činite ono što ja želim. 3. Jer narodi, slušajući iz usta naših reči Božije, dive (im) se kao dobrim i uzvišenim; zatim kada upoznaju dela naša da ona nisu dostojna ovih reči koje govorimo, odmah se obrću na huljenje, govoreći da je (sve to) neki mit i obmana. 4. Jer kada oni od nas čuju da Bog govori: „Nije vam (nikakva) hvala ako ljubite one koji vas ljube, nego vam je hvala ako ljubite neprijatelje (svoje) i one koji vas mrze“, kada to čuju dive se veličini dobrote; ali kada vide da ne samo ne ljubimo one koji (nas) mrze, nego ni one koji (nas) vole, (tada) nam se podsmevaju i Ime [Hristovo] se huli.

XIV. 1. Stoga, braćo, tvoreći volju Oca našeg Boga bićemo iz one prve Crkve, (one) duhovne, sazdane pre sunca i meseca. Ako li pak ne učinimo volju Gospodnju, bićemo od (onih za koje) Pismo kaže: „Dom moj postade pećina razbojnika”. Zato, dakle, rađe izaberimo da budemo od Crkve života da bismo se spasili. 2. A mislim da vam nije nepoznato da Crkva živa jeste telo Hristovo. Jer veli Pismo: „Stvori Bog čoveka, muško i žensko“: muško je Hristos, a žensko Crkva. A još i knjige [Proroka] i Apostoli [govore] da Crkva nije od sada, nego je od početka. Jer je bila duhovna kao i Isus naš, a javi (nam) se u poslednje dane da nas spase. 3. Crkva pak, iako je bila duhovna, javi se u telu Hristovom, pokazujući nama da, ako ko od nas nju sačuva u telu (svom) i ne pokvari je, dobiće je u Duhu Svetome. Jer je ovo (naše) telo slika Duha, te zato niko ko pokvari sliku neće imati udela u originalu. Dakle, ovo kaže, braćo: sačuvajte telo, da biste imali udela u Duhu. 4. A ako govorimo da je telo Crkva, a Duh Hristos, onda onaj ko uvredi telo uvredio je Crkvu; takav, dakle, neće imati udela u Duhu, Koji je Hristos. 5. Toliki udeo u životu i nepropadljivosti može imati ovo (naše) telo, ako mu se prisajedini Duh Sveti, (tako) da niti ko može iskazati niti ispričati ono što je Gospod ugotovio izabranima Svojim.

XV. 1. He smatram, pak, da sam (vam) dao mali savet o uzdržanju koji ako ko izvrši neće se pokajati, već će spasiti i sebe i mene koji sam dao savet. Jer nije mala plata zabludelu i izgubljenu dušu povratiti ka spasenju. 2.Ustvari, ovo uzdarje imamoda uzvratimo Bogu Tvorcu našem: ako i onaj koji govori i onaj koji sluša, sa verom i ljubavlju govore i slušaju. 3. Ostanimo, dakle, pravedni i sveti u onome u šta smo poverovali, da bismo sa smelošću molili od Boga, Koji je rekao: „Još dok ti govoriš (molbu), reći ću (ti): Evo me, tu sam!“ 4. Ova reč znak je velikog obećanja, jer Gospod za Sebe kaže da je On pre gotov dati, negoli (mi) iskati. 5. Dobivši, dakle, udeo u tolikoj blagosti (Njegovoj), nemojmo sami sebi pozavideti što dobijamo tolika dobra. Jer, koliko zadovoljstvo pružaju te reči onima koji ih tvore, toliku osudu donose onima koji ih ne slušaju.

XVI. 1. Tako, braćo, dobivši ne mali razlog za pokajanje, imajući vremena povratimo se Bogu Koji nas je pozvao, dok još imamo Onoga koji će nas primiti. 2. Ako se odreknemo ovdašnjih sladostrašća i dušu našu pobedimo da ne čini zle želje svoje, (onda) ćemo dobiti udeo u milosti Isusovoj. 3. A znate da već „dolazi dan suda kao peć užarena“, i „istopiće se neka od nebesa (= neka nebeska tela)“ i sva zemlja kao olovo koje se na vatri topi. I tada će se javiti tajna i javna dela ljudska. 4. Zato je dobra milostinja kao pokajanje od greha; bolji je post od molitve, a milostinja od obadvoga; ljubav pak „pokriva mnoštvo grehova“, dok molitva (uznošena) iz čiste savesti — „od smrti izbavlja”. Blažen je svako onaj ko se u ovima nađe potpun, jer milostinja postaje olakšanje od greha.

XVII. 1. Pokajmo se, zato, iz sveg srca, da neko od nas ne propadne. Jer ako imamo zapovesti da i ovo činimo: da odvraćamo (druge) od idola i da naučimo veri koliko li većma ne treba da propadne duša koja već poznaje Boga? 2. Pomozimo, dakle, jedni drugima da i one slabije uzvedemo na dobro, da bismo se svi spasili; i obraćajmo jedni druge i poučavajmo. 3. I nemojmo da mislimo da samo sada (treba da) verujemo i pazimo dok nas prezviteri poučavaju, nego i kada odemo kući sećajmo se zapovesti Gospodnjih; i neka nas ne privlače svetske želje, nego, dolazeći češće (= na zajednička sabranja), starajmo se da napredujemo u zapovestima Gospodnjim, da bismo svi, „jedno isto misleći“, bili sabrani u život. 4. Jer Gospod reče: „Dolazim da saberem sve narode, plemena i jezike“. A to govori za dan dolaska Njegovog, kada će doći i izbaviti nas, svakoga prema delima njegovim. 5. I videće slavu Njegovu i moć (Njegovu) nevernici; i iznenadiće se videći carstvo sveta u Isusu, govoreći: Teško nama, jer si to Ti, a nismo znali i nismo verovali i nismo se pokoravali prezviterima koji su nam javljali o našem spasenju. „I crv njihov neće umreti, i oganj se njihov neće ugasiti, i biće na gledanje svakome telu“. 6. (Ovo) govori za onaj dan suda, kada će (svi) videti one između nas koji su otpali od pobožnosti i bezumno prestupili zapovesti Isusa Hrista. 7. Pravednici pak, koji su činili dobro i trpeli mučenja i omrznuli sladostrašća duše,” kada vide one koji su otpali ili su se odrekli rečima ili delima od Isusa, kako su (isti) mučeni strašnim mukama u neugasivom ognju, uzneće slavu Bogu svome govoreći da postoji nada za onoga koji je služio Bogu iz sveg srca.

XVIII. 1. I mi, zato, budimo od onih koji blagodare (Bogu), koji su služili Bogu, a ne od suđenih (= koji su pod sudom) bezbožnika. 2. A i sam ja, koji sam svegrešnik i koji još nisam izbegao iskušenje, nego se još nalazim između zamki đavolovih, staram se da idem za pravdom kako bih uzmogao biti makar blizu nje, bojeći se budućeg suda.

XIX. 1. I tako, braćo i sestre, posle Boga Istine čitam vam prozbu da obratite pažnju na ono što je napisano, da biste spasili i sebe i onoga koji vam čita. Jer ištem od vas kao nagradu: da se pokajete iz sveg srca, dajući sebi spasenje i život. Jer kada to budemo učinili, pokazaćemo cilj svima mladima (= novokrštenima) koji žele da se usrdno trude oko pobožnosti i Božije dobrote. 2. I ne budimo nezadovoljni i ne H ero dujmo, kao nemudri, kada nas neko poučava i vraća od nepravde ka pravdi (Božijoj). Jer kad nekad činimo zla dela, ne shvatamo (šta radimo), zbog sumnje i neverja koje je u grudima našim, i što smo pomračeni umom od sujetnih želja. 3. Zato, tvorimo pravdu, da bismo se konačno spasli. Blaženi su koji ove zapovesti slušaju: makar se za kratko vreme i zlopatili u ovome svetu, uzabraće besmrtni plod vaskrsenja. 4. Neka se, stoga, ne žalosti pobožni ako se u sadašnjim vremenima muči: njega očekuje blaženo vreme; on će rope (na nebu), oživevši sa ocima, radovati se u veku (= večnom) koji nema žalosti.

XX. 1. Ali neka vaš um ne zbunjuje ni to što vidimo nepravednika da se bogati, a sluge Božije da su u nevoljama. 2. Verujmo, braćo i sestre, da se isprobavani od Boga Živoga podvizavamo i vežbamo u sadašnjem životu, da bismo u budućem bili ovenčani. 3. Nijedan od pravednika nije brzo dobio plod, nego ga (dugo) očekuje. 4. Jer kada bi Bog brzo davao nagradu pravednicima, tada bi to bilo pre bavljenje trgovinom, a ne bogopoštovanjem, jer bi smo (samo) izgledali da smo pravedni, idući ne za onim što je pobožno, nego za onim što je korisno. I zbog toga Božanski sud osudi (onog) duha koji nije (bio) pravedan, i okova ga u okove.

5. Jedinome nevidljivome Bogu, Ocu Istine, Koji nam je poslao Spasitelja i Načalnika nepropadljivosti, kroz Kojega nam je otkrio Istinu i nebeski život, Njemu slava u vekove vekova. Amin.

(Prevod: Atanasije Jevtić)

Bilo bi nam drago da čujemo tvoje mišljenje o ovom tekstu. Slobodno ostavi komentar ispod, ili nam pošalji svoje mišljenje na [email protected].

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *