Postanje 27,23

Evsevije Emeski pita: „Kako Isak nije osetio jelo od jarića koje se razlikuje od jela od divljači? Kako od glasa nije shvatio prevaru? Zato što je to bilo Božja ikonomija, a i da se pokaže i staranje Rahiljino“ (Kašene, ad loc). A Sv. Kiril Aleksandrijski ide u još dublju egzegezu: „Tako i novi narod (=hrišćanski) zadobija blagoslov, mada ima naizgled namešteno obličje judejskog življenja i ponašanja, kao što je Jakov mudro podražavao kosmatost Isavovu jarećim kožama... Kako to biva da narod vere (mlađi=hrišćanski, kojeg je Jakov praobraz) naizgled podražava judejski (=Isavov) načina ponašanja, a opet ima drugačiji od njih glas? Velimo, kao što je Božanskim Pismima svagda običaj, da je ruka znak praktične delatnosti i poduhvata. Što se, dakle, tiče istovetnosti dejstva i kakvoće poduhvata, i oni (judejci) ispunjuju zakon kada su (dela njihova) u Hristu umno i duhovno sveštenodejstvovana, te (tada) sebe prinose Bogu i Ocu kao miris miomira (Izl.29,18-41). Zato je i Hristos, mada nam je jasno dao (nove) zakone jevanđelske, ipak rekao: Ne mislite da sam došao da ukinem zakon ili proroke (Mt.5,17)... Ipak, konačno se ispunjuje sve ovo svakako ne u Jakovu, nego u Hristu, i u opravdanima verom (=hrišćanima), koji su postali deca po obećanju Božjem u Isaku (Gal.4,28). Tako je smisao ovog proroštva prikladan i novome narodu (=Crkvi) i samome Hristu, Koji je Početak i Načelnik vere = (Jevr.12,2)“ (Glafira, 3,4-5. PG 69,169-172). – Ovakvom produbljenom, tipološkom i duhovnom egzegezom Sv. Oci Crkve nesumnjivo afirmišu vrednost svega starozavetnog: Zakona i Proroka, kada su oni shvatani i činjeni mesijanski=hristološki. To je stav Hristove Crkve i Novog Zaveta – prema celokupnom Starom Zavetu.