jegove (Filiplj. 3; 21). Izvorom voda naziva božanstvena Pisma, u kojima svugde možemo da nađemo propovedanje Hrista. Hristos je drvo života, a apostoli grane. Krv i voda iz rebara Hristovih su plod, krv za izobražavanje stradanja, a voda za izobražavanje krštenja; reči su lišće. Plod svoj donosi u svoje vreme. Pod plodom drveta podrazumevaj pravu veru, a pod njegovim lišćem ispunjavanje zapovesti. Plod su oni koji se spasavaju, koren je krštenje, a zemljodelac je Otac. I list njegov neće otpasti, i sve što radi preuspeće, jer delo, koje se izvršava po Bogu, ne može biti beskorisno. Vreme za davanje zavisi od onoga ko prima

biti „drvo usađeno kraj potoka“ - jer u ovom značenju može se uzeti i ono rečeno u drugome psalmu „reka Božja puna je vode“ – to jest kraj Svetoga Duha; o kojoj je rečeno „krstiće vas Duhom Svetim“, i ponovo „ako iko ožedni, neka dođe k meni i neka pije“, i opet „ da znate dar Božiji, i koji je taj koji ti traži vodu, ti bi ga pitao za Njega, i On bi ti dao vode žive, od koje ko god pije nikad ne ožedni, no će se u njemu stvoriti izvor vode pršteći u život večni.“

Ili pak - „kraj potoka“ mogu biti gresi čovečiji, jer prvo, vode su prozvane „narodima“ u Otkrivenju; a opet, „kraj potoka“ nije nerazumno shvatiti kao pad, koji ima veze sa grehom.

To „drvo“ odnosno, naš Gospod, iz tekućih struja vodenih, to jest, iz grešnih ljudi, izvlačeći ih usput u korenje njegove discipline, „rod svoj donosi“, „u svoje vreme“, to jest, nakon što beše proslavljen svojim Vaskrsenjem i Vaznesenjem na nebesa. Jer tada, nisposlavši Duha Svetoga apostolima i potvrđujući njihovu veru u Njega i propoved svetu, učini crkve da „rod svoj donesu“. „Kojemu list ne vene“, to jest, Njegova Reč neće biti uzaludna. Jer „svo je telo trava, i sva slava čovečija cvet je u travi; trava propada, i cvet otpada, ali reč Božija ostaje do veka. I šta god da radi uspeće“, odnosno, kakav god rod da drvo donese, koji se sav mora razumeti kao plodovi i lišće, to jest, dela i reči.