dsko nikada ne vide i uho ljudsko nikada ne ču i srce ljudsko nikada ne nasluti (sr. 1. Kor. 2,9); jer nam je ona darovala ono što samo Bog ljubavi i čovekoljublja može darovati zemnorodnom roblju smrti i greha; jer nam je ona darovala Njega – Gospoda Isusa Hrista Bogočoveka, to najdivnije i najmilije čudo naše planete i svih uopšte svetova, „kako da nam onda s Njim svs ne daruje?“ (sr. Rm. 8,32). U tome je i bezmerje blagodati Božje. Gle, u našem zemaljskom svetu tek sa Gospodom Hristom granula su sva sunca blagodati Božje; i mi smo tek Njime ugledali i poznali svu slavu blagodati Božje: jer blagodat je toliko sva od Njega, toliko sva Njegova, da je u Svetom Evanđelju jasno i odlučno objavljena blagovest: „Blagodat postade od Isusa Hrista“ (Jn. 1,17): „postade“, kao da je do Njega nije ni bilo. I mi zemnorodni ljudi tek od Njega, od punoće Njegove Bogočovečanske Ličnosti – „primismo blagodat na blagodat“ (Jn. 1,16).

Neizmerna slava i neiskazana bogatstva ove blagodati izlili su se i na nas preizobilno: jer nas Bog njome „oblagodati u Ljubljenome“, tojest u Hristu Isusu, pošto zbog Njega i kroz Njega Ljubljenog i mi postajemo mili Bogu, ohristovivši se u Njemu, obnovivši Njime hristolikost duše i bića našeg, dostigavši spasenje, oboženje, obogočovečenje.

Sveti apostol nije rekao, veli Sveti Zlatoust, blagodat koju nam darova – ἐχαρίσατο, već blagodat kojom nas oblagodati – ἐχαρίτωσεν ἡμᾶς, tojest ne samo nas od grehova izbavi, nego nas i učini ljubljenima, milima Sebi – ἐπεράστους ἐποίησε. Zamislimo: kada bi neko uzevši šugavca pokrivenog ranama i satrvenog bolešću, starošću, siromaštinom i glađu, odjednom preobrazio njega u lepolikog mladića, čija bi lepota plenila sve, obrazi sijali, oči gledale kao dva mila sunca; zatim ga zanavek ostavio u tom cvetu mladosti, pa ga još obukao u porfiru, krunu i u sve carske ukrase; – eto, tako upravo i preobrazi Bog našu dušu, učinivši je i lepom i privlačnom i milom, te na takvu dušu silno žele gledati Anđeli i sve druge Nebeske Sile. Tako nas Bog učini milima i mnogopoželjnima Sebi.

Ustvari, na celom putu podviga spasenja neprekidno se vrši oblagodaćenje čoveka: svetim tajnama i svetim vrlinama postepeno se oblagodaćuje duša, oblagodaćuje srce, oblagodaćuje um, oblagodaćuje volja, oblagodaćuje telo, oblagodaćuju čula, oblagodaćuju sve psihofizičke sile čovekove, oblagodaćuje sav čovek. I prirodno je onda što su u tako oblagodaćenog čoveka i misli blagodatne, i osećanja, i želje, i hotenja i raspoloženja, i dela. Život u Hristu, život je u blagodati. Zato je takav život i svet i neporočan i besprekoran. Oblagodaćenje je ustvari ohristovljenje, a u njemu spasenje. Jer samo duhovno blagodatno sjedinjenje sa Spasiteljem donosi nam spasenje.

Spasava se jedino onaj koji blagodaću živi u Spasitelju i Spasiteljem. Drugog načina spasenja nema. Jasna je novozavetna blagovest: blagodaću se spasavamo kroz veru (Ef. 2,8), jer se verom ulazi u blagodat spasenja (sr. Rm. 5,2). Blagodat se svakome daje po meri njegovih trudova i vršenja zapovesti Spasovih (sr. Ef. 4,7). Blagodat se množi u nama verom, ljubavlju i ostalim svetim vrlinama (sr. 1. Tm. 1,14). Od nas zavisi da li ćemo jačati ili slabiti u blagodati. Zato sveti apostol naređuje svakome od nas: „Jačaj u blagodati Isusa Hrista“ (1. Tm. 2,1). Ne jačaš li u njoj, znaj – blagodat je uzalud u tebi, i jednog se dana može uzeti od tebe (sr. 2. Kor. 6,1)