ojoj, od đavola, a to znači: od pakla. Otuda, svako zlo je mali pakao u duši čovekovoj; a u paklu, i onom najmanjem, paklena muka. Samim svojim prisustvom u duši čovekovoj, zlo muči čoveka, svesno ili nesvesno. Zato što sa zlom kroz čoveka struji paklena đavolska sila, koja mukom gori i mukom živi. A zlo time živi što uvek ratuje protiv dobra. U prirodi je zla da neće dobro, nikakvo dobro: ni malo, ni veće, ni najveće. Jer je u prirodi đavola da neće Vrhovno Svedobro - Boga, i sva ostala dobra koja se liju iz njega u svet anđelski, čovečanski i tvarni.

Svako ljudsko zlo je time zlo što je protiv Božjeg dobra: jer i najmanje dobro uvek je poreklom od Boga. Tako je zao čovek ustvari uvek, svesno ili nesvesno, protiv Boga i svega Božjeg. On neće ni Boga, ni Božje, ni božansko: on hoće da bude svoj, da bude "autonoman", samostalan, da živi sobom i od sebe i radi sebe. Tipičan primer toga je lenji i zli sluga u Spasovoj priči o talantima. Lenji i zli sluga neće ništa Božje ni u sebi ni u svetu oko sebe, neće ni samog Boga ni u sebi ni u svetu oko sebe: zato i zakopava "talant" u zemlju: tojest sve što je Božje u njemu on sahranjuje, umrtvljuje, neda mu da dela u njegovom biću, u savesti, u duši, u volji: ništa Božje on neće ni u svojoj savesti, ni u svojoj duši, ni u svojoj volji, ni u svome telu. I tako sav život na zemlji; on vodi bez Boga i Božjeg, van Boga i Božjeg, i protiv Boga i Božjeg. I sve tako, do? - Smrti. Onda on izlazi na sud i obračun pred Gospodarem bića - Bogom. Pa i tu on uporno ostaje pri svome bogoborstvu, i u oči govori Bogu da Ga neće za Gospodara, i da neće ništa Božje u sebi, zato i vraća "talant" Bogu. Ustvari, tajna njegova u čemu je? - U njegovom zlu, u njegovom zloljublju. Tu tajnu njegovu otkriva nam sam Gospodar. Zli i lenji sluga dobrovoljno se odrekao Boga i svega Božjeg, i živeo onim što je vanbožje, nebožje, protivbožje: time je hranio svoju dušu na zemlji; sa takvom dušom je i otišao kroz smrt tela u onaj svet; sa takvom bogoboračkom dušom i stoji pred Bogom, i protiv Boga, i u onom svetu. I tamo on hoće da je bez Boga, daleko od Boga, van ičega Božjeg. I time sam sebi bira večnost zla i muka i bezbožja - svet demona: pakao. I kada Gospod Bog izriče Svoju presudu nad njim: "nevaljalog slugu bacite u tamu najkrajnju, On time objavljuje najvišu moguću pravdu u svima svetovima: potvrđuje slobodni izbor lenjoga sluge (Mt. 25,14-30). Bog bi bio nedosledan i tiranin, kada bi bogobornog slugu silom naterao u raj; i izuzetno nepravedan, jer bi u tom slučaju morao uništiti njegovu slobodnu volju; a uništavanjem slobodne volje uništio bi samu suštinu njegove ličnosti, njegovog bića; i time učinio najveću nepravdu. A to potpuno protivreči pravdi Božjoj i biću Božjem kao svepravednom i svemudrom.

U samoj stvari, greholjubiv, zloljubiv čovek još za života na zemlji osuđuje sam sebe na večne muke. A Bog mu ne sputava slobodu nasilnički, nego mu i u onom svetu otvara i daje carstvo zla, večnost zla, koja time i živi što je sva protiv Boga. A u tome je i vascelo biće greholjubivog i bogobornog čoveka. Večno carstvo zla - pakao, time i jeste pakao što u njemu živi čisto zlo, bez ikakve primese dobra, živi sobom, od sebe, u sebi: beskonačno živi jedući, grizući, proždirući i povraćajući sebe beskonačno i neumorno. U tome se i sastoji sva muka zla, njegovog vrhovnog tvorca - đavola, i svih podvižnika zla i đavola u ljudskom obličju. Večiti plač od nemoćne zlobe u okovima omiljene "autonomnosti", "autarkičnosti", samodovoljnosti; i večiti škrgut zuba protiv Boga i svega Božjeg, u tami najkrajnjoj, gde nikakav zračak svetlosti Božje ne dopire, i gde se večito umire, ali se nikada ne može potpuno umreti.

U čovečanskom svetu šta je pravednije od jedinog istinitog Boga i Gospoda Isusa Hrista i NJegovog božanskog Evanđelja? Ništa, ništa, očigledno ništa. A kad ljudi ratuju protiv jedinog istinitog Boga, i jedinog istinitog Evanđelja, zar ne ratuju na prvom mestu protiv sebe samih? Nesumnjivo. Ratovanje protiv Hristovih sledbenika, i gonjenje, i mučenje, okreće se na kraju krajeva protiv samih gonitelja i mučitelja. Jer poslednju reč o svemu ljudskom, i o svima ljudima, ima Večna Pravda Božja, koja je sva u jedinom istinitom Bogu i Gospodu Isusu Hristu. A ona se neće ogrešiti o Večnu LJubav svoju kada "vrati muke onima koji muče" nosioce Večne Pravde Hristove u ovom zemaljskom svetu. Ona će postupiti svepravedno sa njima, kao i sa lenjim i zlim slugom u Evanđelju: Večna LJubav Božanska neće tiranski, nasilno da uništava njihovu slobodu i dobrovoljnu ljubav prema zlu; Večna Pravda Božanska daće im i večno carstvo onoga za čim su žudeli i na čemu su radili za života na zemlji.