vo rečeno i — prečuveno! Ništa ne donesosmo u ovaj svijet, dakle ne možemo ništa ni odnijeti (I Tim. 6, 7), govori premudri apostol. I kad Bogu žrtvu prinosimo, prost hleb i prosto vino, mi govorimo: Tvoja od Tvojih Tebi prinosimo!, jer ništa u svetu mi nemamo svoje: ni mrvu hleba, ni kap vina — ništa što od Boga nije.

Vaistinu, oholost je kći gluposti, kći uma pomračena, rođena iz zle veze s demonima. Oholost je širok prozor kroz koji brzo izvetravaju sve naše zasluge i sva dobra dela. Ništa nas ne čini pred ljudima tako praznim ni pred Bogom tako nedostojnim kao oholost. Kad Gospod nije ohol, kako mi to da budemo? Ko bi imao više prava da bude ohol od Gospoda, koji svet stvori i koji ga svojom silom drži? I gle, On se ponizi do sluge, sluge celom svetu; do smrti, smrti na krstu! O Gospode smerni, sagori u srcu našem đavolski usev oholosti ognjem Duha Tvog Svetog, i usadi u nj blagorodni usev smernosti i krotosti. Tebi slava i hvala vavek. Amin

idolima. Bez straha i trepeta odgovori mu prozorljivi svetac jevanđelskim rečima: bezumni ove noći uzeću dušu tvoju od tebe, a ono što se hvališ da ćeš naneti meni (tj. smrt), desiće se tebi. Oholi eparh okova Silvestra u okove i vrže ga u tamnicu s namerom da ga uskoro pogubi. Učinivši to on sede da ruča. No riblja kost zastade mu u grlu. Od podne do ponoći mučiše se lekari da mu život spasu, ali sve uzalud. U ponoći Tarkvinije ispusti svoju oholu dušu u najvećim mukama. I tako se obistini proročanstvo sv. Silvestera, a i reč biblijska: oholost dolazi pred pogibao (Priče Sol. 16, 18)

rašnjoj gužvi prikrada đavo i polaže u srce zlo, obmanjuje ga i podstiče na rđavštinu. I sam ne primećujući kako, čovek postaje spreman na zlo. I njemu ostaje - ili da ispuni zlo koje je skovano u srcu, ili da se bori. No, teško nama što se ovog drugog gotovo niko ne laća, nego [gotovo] svi, kao vezani, idu ka zlu