e kazao David, pre da bi se pokazao kao strog i da bi ubrzo pobudio njihov gnev nego što bi ih učinio poslušnima. Ukazivanjem velike počasti blaženom Davidu, postiže da bude lako prihvatljiva misao da je to proroštvo izgovoreno o Hristu. U takvom duhu ustrojeno je čitavo ovo njegovo slovo. Rekavši da je David i umro i da je ukopan, nije dodao: "i ustao je", nego: Grob je njegov među nama do ovoga dana. U nastavku ne prelazi neposredno na Hrista, nego ponovo proslavlja Davida i proslavljajući njega (Davida), ostiže cilj ove besede. Naime, on to i govori stoga da bi Judejci, zbog časti koju ukazuje Davidu i zbog njegovog roda prihvatili slovo o vaskrsenju (Hristovom). Da se to nije dogodilo (tj. da oni nisu prihvatili slovo o vaskrsenju), oni bi pokazali da nipodaštavaju proroštvo kao i da nipodaštavaju same sebe. Bog mu se zakletvom zakleo. Nije rekao: "obećao", nego: "zakleo se", ukazujući time na nenarušivost obećanja. Da sedi na prestolu njegovom.

Na mnogim mestima u Svetom Pismu, reč "presto" se upotrebljava umesto reči "carstvo". Tako je ovde, tako je i na sledećem mestu: Presto je Tvoj, Bože, u vekove vekova. Po telu će podignuti Hrista. Po telu. kaže, jer On po božanstvu od veka i svagda sedi zajedno sa Ocem. Pripisuje sve Ocu, da bi lak-še mogli da prihvate to, što se govori. Međutim, kako On sedi na prestolu Davidovom? Tako što je On car Judejaca a utoliko pre onih, koji su Ga raspeli