avednost koja se mogla njome steći, eno je u Savlu: "po pravdi zakonskoj" on je "bez mane". To je najveći "dobitak" za starozavetnog čoveka. Ali kad se Savle sreo sa Hristom, i poznao Hrista, dobitak se odmah izvrnuo u štetu. Najrevnosniji gonitelj Crkve Hristove pretvorio se u najrevnosnijeg apostola njenog čim je dušom progledao i svu istinu svetova ugledao: Bogočoveka Hrista, Spasitelja i Iskupitelja. I tada je prestao "uzdati se u telo", u čoveka i čovečje, i sav se predao Bogu i bogočovečjem. Bogočovek je postao jedina hvala njegova: "hvalimo se Hristom Isusom", jer samo On daje spasenje. A čovek, a ljudi, a sve što je ljudsko, nije li plen smrti i greha i đavola? Kakva je to pamet "uzdati se u telo", u ono što te gura i survava u smrt, u carstvo zla i muka? Ništa što je "po telu" ne spasava, zato ništa ljudsko i ne zaslužuje da u životu ljudskom zauzme mesto Boga istinoga. Telo bez duha, mrtvo je. To je očigledan zakon ljudskog života.

Ali isto tako, i duh ljudski bez Duha Božjeg - mrtav je. To je takođe očigledan zakon ljudskog bića. Jer nijedan čovek ne može duhom svojim spasti sebe od smrti, greha i đavola. Ne sjedini li se sa Duhom Božjim u Hristu, duh ljudski ostaje zanavek bespomoćni rob smrti, greha i đavola. Otuda samo Bog može spasti čoveka. I to Bog koji se tako prisno i sveukupno sjedinio sa čovekom, da je postao čovek. A to je Bogočovek. Zato je On jedini Spasitelj ljudskog bića u svima svetovima. Najiskreniji svedok: apostol Pavle, čovek "po pravdi zakonskoj - bez mane". Pa kako pri svem tom beznadežno bespomoćan! Ne pomažu tu ni duh ljudski ni telo ljudsko. Bez Spasitelja Hrista, ta i duh ljudski i telo ljudsko nisu drugo do dva mrtva krila na lešu ljudskog bića. To je svim bićem osetio Savle čim je poznao Hrista Gospoda i silu NJegovu, i neustrašivo objavio: Hristos je sve i sva, a sve drugo - suva šteta