io ljudima. Eto leka od svakoga greha, a najpre od gorčine, gnjeva, ljutine, hule, zloće. U svemu Bogočovek je ugled i primer svima. No Njegovo besprimerno i bezgranično čovekoljublje vrhuni u tome što On pri tome daje i sve božanstvene sile koje su potrebne ljudima, da bi živeli po ugledu na Njega (sr. 2. Ptr. 1,3-9). Što je On činio, daje blagodatne sile sledbenicima Svojim da i oni to isto čine; što je On bio, želi da i oni budu, dajući im pritom sve što im je potrebno za tako božanski i sveti život (sr. Jn, 14,12; 17,21-26; 1. Jn. 1,3.7; 2,6; 3,2-3.4-7; Gl. 2,20). To je vrhunac božanske milosti. Zato je Jedini Čovekoljubac i tražio s pravom od ljudi: „Budite milostivi kao što je milostiv Otac vaš nebeski“ – Bog (Lk. 6,36).

Hristočežnjiva misao zlatoustog evanđelista blagovesti: Ako nam valja postići Carstvo nebesko, onda nije dosta osloboditi se greha, nego valja i mnogo raditi na vrlinama. Treba se uzdržavati od zla, da bismo se oslobodili od pakla; a da bismo stekli Carstvo nebesko, moramo neprestano negovati vrline. Može se reći: ne činiti dobro, to je već delimično zlo; jer obelodanjuje lenjost, a lenjost je sastavni deo zla, ili tačnije: ne deo nego povod i koren zla. Nema sumnje, svakome zlu naučila je lenjost, nerad. Jer ne činiti dobro, to već znači – činiti zlo: τὸ γὰρ μὴ ποιῆσαι ἀγαθὸν, τοῦτο ποιῆσαὶ ἐστι κακόν. Stoga i blaženi Pavle, odvraćajući nas od zla, vodi nas ka vrlini. Jer, reci mi, kakva je korist od toga ako sve trnje bude počupano, a ne bude posejano nikakvo dobro seme? Takav trud ako ostane nedovršen, poslužiće na štetu. Stoga i Pavle, silno se starajući o nama, daje nam zapovest ne samo da otsecamo i udaljujemo od sebe zla dela, nego nas potstiče da što pre zasadimo dobra dela. Jer rekavši: „svaka gorčina i gnjev i ljutina i vika i hula, neka je daleko od vas sa svakom zloćom“, dodao je: „a budite jedan drugome blagi, milostivi, praštajući jedan drugome“, – zato što su to navike i raspoloženja, te nije dovoljno osloboditi se od jedne navike da bi se stekla druga navika, suprotne ovoj, nego je potrebno iznova izvesno kretanje i stremljenje, ne manje brzo nego pri udaljenju od zlih dela, da bi se stekla dobra dela. Koji nije neprijatelj, ne znači da je stvarno prijatelj: postoji nešto srednje između prijateljstva i neprijateljstva, u kome se odnosu i nalaze većina ljudi prema nama. Ko ne plače, ne znači da se stvarno smeje, no postoji srednje stanje. Tako i u ovoj stvari: ko nije zajedljiv – πικρὸς (= gorak) ne znači da je stvarno blag – Χρηστός; i ko nije gnjevljiv, ne znači da je stvarno dobrodušan. No potrebno je još naročito staranje, da se stekne takvo dobro – τοῦτο τό καλόν. – I obrati pažnju kako blaženi Pavle, po zakonu najbolje zemljoradnje, očišćuje i obrađuje zemlju, poverenu mu Zemljoradnikom: izbacio je trulo semenje, potom savetuje da se nabave zdrave sadnice. „Budite blagi“, veli on. Jer ako zemlja, pošto se počupa trnje, ostane prazna, ona će ponovo proizvesti nekorisno rastinje. Zato je potrebno zasejati je dobrim semenom i rastinjem. Apostol je uništio gnjev, – stavio blagost; uništio ljutinu, – stavio dobrodušnost; iščupao zloću i hulu, – posadio milostivost. Jer reči: „praštajući jedan drugome“ to upravo i znače. Budite, veli on, raspoloženi za opraštanje, jer je takva milost veća nego ona u novcu. Ko oprašta novčani dug svome dužniku, čini divno i divljenja dostojno delo; no ta se milost odnosi na telo, mada će on i primiti nagradu u duhovnom blagu i koja se odnosi na dušu. No onaj koji je oprostio grehe, doneo je korist duši, i svojoj sopstvenoj, i duši onoga kome je oprostio, jer je takvim delom svojim učinio krotkijim ne samo sebe nego i njega