Sveto pismo - Biblija online
Stari Zavet
Novi Zavet
Knjiga brojeva 5:1
1 I reče Gospod Mojsiju govoreći:
Kopirano
Komentari
Mi hrišćani jasno znamo: živeći u telu, mi živimo u zemaljskoj, zemljanoj, glinenoj kući, koja se smrću ruši; ali iz nje srušene, mi preko mosta vere, razapetog između zemlje i neba nad provalijom smrti, prelazimo dušom u našu besmrtnu kuću, kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima. Jer ...
Više
za života na zemlji, mi gradimo svoju večnu kuću na nebesima, svoje večno obitalište. Ovde živimo, a tamo zidamo; ovde hodimo, a tamo sve vreme provodimo. Kako, na koji način?
Gospod nam je kazao u Besedi na gori: pomoću svake evanđelske vrline, kojom živimo na zemlji, mi zidamo svoju večnu kuću na nebesima; delajući u nama ovde, one trže naše večno obitalište na nebu, prenose sva naša blaga, sve naše dragocenosti tamo, gde ni novac, ni rđa ne kvari, i gde lupeži ne potkopavaju i ne kradu (sr. Mt. 6, 19-20).
Naš je poziv na zemlji: živeći u prolaznom teći neprolazno, u smrtnom – besmrtno, u vremenskom – večno, u zemaljskom – nebesko. Sve što je u vama od Hrista, od Evanđelja, od evanđelskih vrlina, večno je, i uzidava se u našu večnu kuću na nebesima. Dok smo na zemlji, mi zidamo sebi u nebeskom carstvu večno boravište, večni stan. Koji stalno žive na zemlji Hristom Bogom, njegovim svetinjama, njegovim svetim tajnama i svetim vrlinama, oni i izgrađuju sebi u nebeskom svetu svoje večne kuće. To su na prvom mestu svetitelji. Oni nas i mogu primiti „u večne kuće“ svoje kad osiromašimo (sr, Lk. 16, 9, 4).
Iz tih večnih kuća naših nikakva nas zla sila ne može isterati, niti nam te večne kuće razoriti, jer tamo ne doseže ništa zlo, ništa satansko, ništa satansko, ništa rušilačko. Po sveistinitoj reči same Istine: „Prodajite što imate i dajite milostinju; načinite sebi torbe koje neće ovetšati, riznicu neiscrpnu, na nebesima, gde se lupež ne prikučuje niti moljac jede“ (Lk. 12, 33).
Naše telo, to je naš šator, naša čerga. I mi smo na zemlji u prolaznom stanu, čergari zemlje, nezadržljivi prolaznici. Došli dušam s neba, mi prolazimo kroz telo, i odlazimo na nebo, u večni zavičaj svoj. Zato, i kad živimo u šatoru tela svog, mi „gledamo na ono što se ne vidi, tojest večno“ (2 Kor. 4, 18), i večnome stremimo, večnome služimo, nevidljivom hrlimo, nebeskom kroz zemaljsko, nevidljivom kroz vidljivo, božanskom kroz čovečansko, besmrtnom kroz smrtno. Iako smo telom od zemlje, mi živimo bogolikom besmrtnom dušom „u zemljanim kućama“ (Jova 4, 19). Ali, ove zemljane kuće tela naših neizmerno su važne po nas ljude; jer od njih počinjemo da postojimo, da saznajemo sebe kao ljude, da se učimo živeti, da se navikavamo bitisati u kućama, prvo zemaljskim i zemljanim, pa onda nebeskim i nebesnim.
To osećanje i to saznanje čine da se mi hrišćani ne bojimo smrti ni onih koji nam ubijaju telo, a dušu nam ne mogu ubiti (Mt. 10, 28). Ali se bojimo onoga koji nas može lišiti naše večne kuće na nebesima. A to je, ko? Greh. Jer on lišava čoveka svega nebeskog i u duši i u telu, a time i na zemlji i na nebu. On nam paralizuje i uništava osećanje i saznanje našeg nebeskog porekla i naše nebeske zavičajnosti. On nam pomračava dušu, te ona ne vidi sebe, ne zna od čega je, odakle je, radi čega je, pogotovu ne vidi svoje nebesko obitalište. Greholjubiv čovek obično misli da je sav od zemlje, od tela, sav prolazan, sav smrtan. Njegova je omiljena misao, slepa misao: nema besmrtnosti, nema Boga; nema raja, nema ni pakla; postoji samo telo, samo materija, samo ovaj svet i ovaj život. Ustvari, posredno i neposredno greh hoće od čoveka jedno: da veruje da ne postoji ni Bog ni besmrtnost. Čim to nametne čoveku, onda za takvog čoveka i greh prestaje biti grešan, pa čak postaje i prirodna stvar, a katkad i prirodna neophodnost. A Gospod Hristos je i sišao s neba, i javio se kao nebeski čovek na zemlji (sr.1Kor.15, 47-49), da bi nama ljudima pokazao da smo i mi s neba. I pošto je živeo na zemlji, On se opet uzneo na nebo sa telom, da bi nam pokazao da je to i naš put, put ljudi.
Mi ljudi smo i sazdani hristolike duše, da bismo bili svesni da je Hristov put – naš put, Hristov život – naš život, Hristovo vaskrsenje – naše vaskrsenje, Hristovo vaznesenje – naše vaznesenje – Hristova večnost – naša večnost, Hristovo carstvo nebesko – naše carstvo. Zato je čudesni Spasitelj jasno i odlučio objavio blagovest, rekavši za svoje sledbenike: „Od sveta nisu, kao ni Ja što nisam od sveta“ (Jn. 17, 17. 14). Eto našeg rodoslova, našeg porekla: isto kao i Hristovo. On Bog – mi bogoliki; On Hristos – mi hristoliki; On Bogočovek radi nas: da bi nas potpuno ohristovio, ohristoličio, obogočovečio, obožio. Zato se On, uistini Jedini Čovekoljubac, i moli za svoje sledbenike Ocu nebeskom: „Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mmosm gde sam Ja; da vide slavu Moju koju si mi dao“ (Jn. 17, 24). Otuda je i krajnji cilj sledbenika Hristovih – njihovo jedinstvo u Hristu Bogu, i večni život u Trojičnom Božanstvu: „Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi; da i oni u Nama jedno budu. Da budu jedno kao Mi što smo jedio. Ja u njima i Ti u Meni, da budu sasvim u jedno“ (Jn. 17, 21. 22. 23).
Eto i večne kuće naše i večnog života našeg; života u Svetoj Trojici. Kakva čarobna večnost, kakvo neiskazano blaženstvo, kakva opojna krasota te nerukotvorene kuće naše na nebesima! Ali to postaje naše pod jednim uslovom: ako mi za života na zemlji pomoću svetih evanđelskih tajni i svetih evanđelskih dobrodetelji postanemo obitelj Svete Trojice (sr.Gl. 3,27;2,20; Jn.14,23.20.21.17).
Zato se o svetiteljima, koji su u najpunijoj meri ispunili svete zapovesti Hristove, obično govori u crkvenim molitvama da su postali „obitelj Svete Trojice“.
Gospod nam je kazao u Besedi na gori: pomoću svake evanđelske vrline, kojom živimo na zemlji, mi zidamo svoju večnu kuću na nebesima; delajući u nama ovde, one trže naše večno obitalište na nebu, prenose sva naša blaga, sve naše dragocenosti tamo, gde ni novac, ni rđa ne kvari, i gde lupeži ne potkopavaju i ne kradu (sr. Mt. 6, 19-20).
Naš je poziv na zemlji: živeći u prolaznom teći neprolazno, u smrtnom – besmrtno, u vremenskom – večno, u zemaljskom – nebesko. Sve što je u vama od Hrista, od Evanđelja, od evanđelskih vrlina, večno je, i uzidava se u našu večnu kuću na nebesima. Dok smo na zemlji, mi zidamo sebi u nebeskom carstvu večno boravište, večni stan. Koji stalno žive na zemlji Hristom Bogom, njegovim svetinjama, njegovim svetim tajnama i svetim vrlinama, oni i izgrađuju sebi u nebeskom svetu svoje večne kuće. To su na prvom mestu svetitelji. Oni nas i mogu primiti „u večne kuće“ svoje kad osiromašimo (sr, Lk. 16, 9, 4).
Iz tih večnih kuća naših nikakva nas zla sila ne može isterati, niti nam te večne kuće razoriti, jer tamo ne doseže ništa zlo, ništa satansko, ništa satansko, ništa rušilačko. Po sveistinitoj reči same Istine: „Prodajite što imate i dajite milostinju; načinite sebi torbe koje neće ovetšati, riznicu neiscrpnu, na nebesima, gde se lupež ne prikučuje niti moljac jede“ (Lk. 12, 33).
Naše telo, to je naš šator, naša čerga. I mi smo na zemlji u prolaznom stanu, čergari zemlje, nezadržljivi prolaznici. Došli dušam s neba, mi prolazimo kroz telo, i odlazimo na nebo, u večni zavičaj svoj. Zato, i kad živimo u šatoru tela svog, mi „gledamo na ono što se ne vidi, tojest večno“ (2 Kor. 4, 18), i večnome stremimo, večnome služimo, nevidljivom hrlimo, nebeskom kroz zemaljsko, nevidljivom kroz vidljivo, božanskom kroz čovečansko, besmrtnom kroz smrtno. Iako smo telom od zemlje, mi živimo bogolikom besmrtnom dušom „u zemljanim kućama“ (Jova 4, 19). Ali, ove zemljane kuće tela naših neizmerno su važne po nas ljude; jer od njih počinjemo da postojimo, da saznajemo sebe kao ljude, da se učimo živeti, da se navikavamo bitisati u kućama, prvo zemaljskim i zemljanim, pa onda nebeskim i nebesnim.
To osećanje i to saznanje čine da se mi hrišćani ne bojimo smrti ni onih koji nam ubijaju telo, a dušu nam ne mogu ubiti (Mt. 10, 28). Ali se bojimo onoga koji nas može lišiti naše večne kuće na nebesima. A to je, ko? Greh. Jer on lišava čoveka svega nebeskog i u duši i u telu, a time i na zemlji i na nebu. On nam paralizuje i uništava osećanje i saznanje našeg nebeskog porekla i naše nebeske zavičajnosti. On nam pomračava dušu, te ona ne vidi sebe, ne zna od čega je, odakle je, radi čega je, pogotovu ne vidi svoje nebesko obitalište. Greholjubiv čovek obično misli da je sav od zemlje, od tela, sav prolazan, sav smrtan. Njegova je omiljena misao, slepa misao: nema besmrtnosti, nema Boga; nema raja, nema ni pakla; postoji samo telo, samo materija, samo ovaj svet i ovaj život. Ustvari, posredno i neposredno greh hoće od čoveka jedno: da veruje da ne postoji ni Bog ni besmrtnost. Čim to nametne čoveku, onda za takvog čoveka i greh prestaje biti grešan, pa čak postaje i prirodna stvar, a katkad i prirodna neophodnost. A Gospod Hristos je i sišao s neba, i javio se kao nebeski čovek na zemlji (sr.1Kor.15, 47-49), da bi nama ljudima pokazao da smo i mi s neba. I pošto je živeo na zemlji, On se opet uzneo na nebo sa telom, da bi nam pokazao da je to i naš put, put ljudi.
Mi ljudi smo i sazdani hristolike duše, da bismo bili svesni da je Hristov put – naš put, Hristov život – naš život, Hristovo vaskrsenje – naše vaskrsenje, Hristovo vaznesenje – naše vaznesenje – Hristova večnost – naša večnost, Hristovo carstvo nebesko – naše carstvo. Zato je čudesni Spasitelj jasno i odlučio objavio blagovest, rekavši za svoje sledbenike: „Od sveta nisu, kao ni Ja što nisam od sveta“ (Jn. 17, 17. 14). Eto našeg rodoslova, našeg porekla: isto kao i Hristovo. On Bog – mi bogoliki; On Hristos – mi hristoliki; On Bogočovek radi nas: da bi nas potpuno ohristovio, ohristoličio, obogočovečio, obožio. Zato se On, uistini Jedini Čovekoljubac, i moli za svoje sledbenike Ocu nebeskom: „Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mmosm gde sam Ja; da vide slavu Moju koju si mi dao“ (Jn. 17, 24). Otuda je i krajnji cilj sledbenika Hristovih – njihovo jedinstvo u Hristu Bogu, i večni život u Trojičnom Božanstvu: „Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi; da i oni u Nama jedno budu. Da budu jedno kao Mi što smo jedio. Ja u njima i Ti u Meni, da budu sasvim u jedno“ (Jn. 17, 21. 22. 23).
Eto i večne kuće naše i večnog života našeg; života u Svetoj Trojici. Kakva čarobna večnost, kakvo neiskazano blaženstvo, kakva opojna krasota te nerukotvorene kuće naše na nebesima! Ali to postaje naše pod jednim uslovom: ako mi za života na zemlji pomoću svetih evanđelskih tajni i svetih evanđelskih dobrodetelji postanemo obitelj Svete Trojice (sr.Gl. 3,27;2,20; Jn.14,23.20.21.17).
Zato se o svetiteljima, koji su u najpunijoj meri ispunili svete zapovesti Hristove, obično govori u crkvenim molitvama da su postali „obitelj Svete Trojice“.
