jer se o dušu čovekovu bore i anđeli i đavoli. Naš zemaljski svet nije izdvojen od nebeskog i podzemnog sveta; u njemu su sa ljudima izmešani i anđeli i đavoli. Đavoli se bore sa ljudima pomoću grehova, a anđeli brane ljude pomoću svojih nebeskih vrlina. Ljudi se po svojoj slobodnoj volji opredeljuju ili za grehe ili za svete vrline. Gresi se oblače i presvlače u bezbroj zavodljivih odora, samo da bi ljude namamili na svoje slasti, koje su u početku uvek samo neki svileni konci, da bi se zatim strahovitom brzinom pretvorili u svilene konopce koji neminovno odvlače čoveka u svoje carstvo zla, ako ih čovek blagovremeno ne pokida pokajanjem, verom, ljubavlju, molitvom, postom. Na zemaljskom bojištu hrišćani stoje obučeni u sveoružje Božje, u anđelsko oružje – svete vrline: veru, ljubav, nadu, molitvu, post, i ostale. Ali se dešava da poneki zadobije rane u toj borbi kada mu malakše koja od svetih vrlina, ili je on odbaci. U takvom slučaju gresi navale na tu stranu njegove duše koja nije ograđena vrlinom i ranjavaju je. Čim se to dogodi sa ma kojim od hrišćana, vi duhovni, koji ste čvrsti u vrlinama i svetom životu i puni darova Svetoga Duha i oprobani junaci na bojnom polju protivu grehova, odmah priteknite u pomoć takvom ranjenom bratu. Uvek mu priteknite kao nemoćnom i bespomoćnom ranjeniku, i dajte mu evanđelske lekove koji su bezbrojni. Ako je ranjen gnevom – lečite ga evanđelskom blagošću; ako je ranjen gordošću – lečite ga evanđelskom smirenošću; ako je ranjen mržnjom – lečite ga evanđelskom ljubavlju; slastoljublje lečite postom, pohotu – celomudrijem, laž – istinom. Protiv svakog našeg greha u Evanđelju Spasovom ima po bezbroj lekova. Samo te lekove vi duhovni upotrebljavajte kao mudri, kao bogomudri duhovni lekari.

„Duhom krotosti“ ispravljajte brata koji „upadne u kakav greh“, upadne vučen sablaznima i iskušenjima koje roje oko nas i tutkaju na nas i vidljivi i nevidljivi neprijatelji naši. Sa takvim bratom uvek postupajte kao sa bolesnikom, jer greh i jeste bolest ljudske duše, najstrašnija bolest, od koje umire duša. A ima li što dragocenije od duše, i stoga – strašnije od smrti duše? U naš zemaljski svet kao u ogromnu bolnicu došao je Gospod Hristos, Božanski Lekar, sa svima božanskim lekovima, da nas leči od glavne bolesti naše, hronične i neizlečive ljudskim, zemaljskim lekovima. „Ne trebaju zdravi lekara nego bolesni“ (Mt. 9,12). A ko je zdrav od greha sem Gospoda Hrista? Zato je On i došao, zato i ostao među nama u Crkvi Svojoj sa svima božanskim lekovima Svojim. I On nam daje lekove protiv svih grehova uopšte; nema neizlečivog greha; za svaki greh ima lek; za svaku smrt – vaskrsenje. Lek od smrti? Sveto pričešće, i ostale svete tajne i svete vrline: svaka sveta tajna i svaka sveta vrlina – po jedno vaskrsenje duše; a sve one skupa – bezbroj vaskrsenja duše. Lek od greha, od svakoga greha? Eno ih u Crkvi. Samo treba umeti lečiti tim lekovima, biti iskusan duhovni lekar. U pitanju je najsloženije i najtajanstvenije biće pod nebom: duša čovečija. Lečiti nju koja je nebeskog porekla i od iste materije od koje i anđeli, vrlo je teška i odgovorna dužnost. A kako se postaje iskusan duhovni lekar? Duhom Svetim: ispunivši se Njime, Njegovim darovima, Njegovom mudrošću i bogomudrošću (sr. 1. Kor. 2,10-15), i tako steći „um Hristov“ koji jedini zna šta je duša čovekova, i kako se leči od svih bolesti i smrti (sr. 1. Kor. 2,16).

Posredi je duhovna medicina: nauka najsloženija, najtajanstvenija, najsvetija. Da, najsvetija i najodgovornija, jer je u njenim rukama večna sudba čovekove duše, a time – večna sudba čovekova bića. Ona leči od svih zabluda, od svih laži, od svih grešnih misli, od svih zlih želja, od svih rđavih navika, od svih loših naravi; rečju: leči od svih duhovnih bolesti, iza kojih stoje sve duhovne smrti, pa i sama duhovna svesmrt. A šta je to? Odvojenost duše od Boga, koji je jedini i neiscrpni izvor duše, njene božanske besmrtnosti i večnosti. A gresi i jesu mračne sile koje odvajaju dušu čovekovu od Boga. Otuda duhovna medicina mora lečiti od svakog greha, i dati lek za isceljenje od svakog greha. Zato je neophodno da duhovni lekari bogomudro raspolažu i rukuju lekovima koje im Gospod Hristos pruža u Crkvi Svojoj. Ispravljati grešnika, to je uvek – lečiti bolesnika. Jer grešnik i jeste najnežniji i najosetljiviji i najopasniji bolesnik, koga uvek treba lečiti „duhom krotosti“. I kad mu najbolniju operaciju vršite, vršite je „duhom krotosti“, iz koje zrači svebrižna ljubav evanđelska, bratoljublje evanđelsko. Valja „s krotošću poučavati one koji se protive: eda bi im Bog dao pokajanje za poznanje istine, i da se iščupaju iz zamke đavola, koji ih je ulovio za svoju volju“ (2. Tim. 2,25-26). Jer svakim grehom đavo ustvari ulovi čoveka „za svoju volju“, i čovek grešeći, ustvari tvori volju đavolovu, pošto greh i jeste volja i htenje đavolovo. Otuda pri lečenju grešnika, uvek se mora spasavati volja njegova od robovanja đavolu; u tome volja njegova mora sama sudelovati: lekar daje lekove, a grešnik ih upotrebljuje. On je taj kome pri lečenju pripada glavna uloga, kao i pri operacijama duše: „Ako te oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe“ (Mt. 5,29), i to ti sam, jer niko mesto tebe ne može iščupati iz tebe tvoj najmiliji greh, koji ti je postao kao oko duše. Iščupaj ga pokajanjem, verom u Gospoda Hrista, nadom u Njegovu svemilost. A kako ćeš i na koji način to učiniti, pokazaće ti duhovni lekari.
Velika je „tajna bezakonja“, tajna zla, uvek po tajanstvenom delovanju đavola (sr. 2. Sol. 2,7-9); i raspolaže tako prefinjenim sablaznima, da je i najduhovnijem čoveku potrebno biti uvek budan za njih i oprezan protiv njih. Lečeći čoveka od greha, pazi da se i sam ne zaraziš njegovim grehom. Lečiš li čoveka od srebroljublja, čuvaj se da se i sam ne zaraziš njime; lečiš li ga od gneva, pazi da i sam ne upadneš u istu bolest. Uopšte, pri ispravljanju ma kog čoveka od ma kakvog greha, treba se čuvati „da i ti sam ne budeš iskušan“ tim istim grehom, ili povodom tog istog greha. Evo, opasnost je tu, prva opasnost: ti si duhovni lekar, lečiš teške bolesnike, no da se zbog toga i kroz to ne uvuče u tebe nevidljivi crv oholosti, samohvalisavosti, visokoumlja? Desi li se to, ti si već „upao“ u greh, već si iskušan. Na najprepredenije i najneprimetnije načine greh se uvlači u čoveka, i u najduhovnijeg čoveka. Zato se uvek mora stražiti, evanđelski stražiti, jer oko nas stalno kruže pomrčine greha i magle iskušenja. I tu uvek važi ona istina: „Ko misli da stoji neka se čuva da ne padne“ (1. Kor. 10,12). Stojiš u veri? A koliko je neprijatelja Hristove vere u ovom svetu; čuvaj se da te ne obore! Stojiš u ljubavi evanđelskoj? Pazi da ne ispadneš iz nje, sablažnjen nekom svetovnom ljubavlju i nesvetim pristrašćem