amo da ne stoji na svome mestu, tj. u prvom planu, nego se sasvim zaboravlja. Posledica toga, navodno nenamernog zaboravljanja, jeste zamagljivanje u svesti onog Božanskog. Zatim već sledi nejasnoća njegovog sadržaja i njegove osnove. Otuda slabost uverenja i nestalnost vere, a zatim i njeno napuštanje i uticaji svakakvih vetrova raznih učenja. Taj put prohodi svaki ponaosob kada počne da zanemaruje ono što je Božansko; tim putem ide i zajednica kada u svome poretku počne da zanemaruje ono što Bog od nje zahteva. Kada je Božije stavljeno u zadnji plan, u zajednicu počinje da se useljava emancipacija od Božijih zahteva na umnom, naravstvenom i estetičkom planu, i sekularizacija (tj. služenje duhu vremena) politike, običaja, zabava, a zatim i vaspitanja i svih ustanova. U sadašnje vreme ne misle, ne govore i ne pišu o onome što je Božije. To im čak ni na pamet ne pada u njihovim poduhvatima. Zar je onda čudno što, pri takvom nastrojenju, učenja protivna veri nalaze put ka društvu i što se ono priklanja opštem bezverju