krsitelja. Tek obasjana vaskrsenjem Hristovim smrt je obelodanila svu svoju prirodu i svu svoju nemoć i svu svoju rugobu, i sva umrla. Da, smrt je vaskrsenjem Hristovim ubijena, i sada je mrtvac. Da, za nas hrišćane – smrt je jedini istinski mrtvac. I vaskrslim Gospodom Hristom mi smo hrišćani jači od smrti i sada i svagda i kroza sve vekove.

Tajnu smrti mi smo saznali vaskrsenjem Spasovim, a time i tajnu života; i to ne samo tajnu kratkotrajnog života zemaljskog, nego i tajnu nebeskog, večnog života. Šta je život, to ne znaju neznabošci, i uopšte nehrišćani i vanhrišćani, jer ne znaju šta je smrt, pošto ne znaju šta je vaskrsenje. Ili bolje: ne znaju šta je Hristos, i ko je Hristos. Međutim, samo Bogočovek Hristos nosi u sebi i daje čoveku savršeno znanje i o životu i o smrti, jer nam On oba ova nerešiva pitanja, obe ove neodgonetljive zagonetke, obe ove neobjašnjive tajne – objašnjava i odgoneće i rešava Svojom vaskrslom i večnoživom Ličnošću i svima doživljajima i događajima kroz koje je On prošao radi nas ljudi i radi našeg spasenja. Vaskrsenje Hristovo – jedno oko, vaznesenje Hristovo – drugo oko. Eto, tim očima, tim vidom pogledajte i smrt i život, i bezdan smrti i bezdan života, pa ćete moći sagledati i videti šta su, od čega su, kakvi su, koliki su, i njihova tajna biće naga pred tim novim vidom vaše duše. A taj vid, vi već imate: daje vam ga vera u vaskrslog Bogočoveka Gospoda Hrista.

Samo mi hrišćani znamo, i to Bogočovekom znamo, šta je čovek, šta ljudi: od čega su, odakle su, gde su, kuda odlaze, gde se i s one strane smrti i groba nalaze. I za života na zemlji, i u smrti, i posle smrti – mi stalno u Hristu, verom i ljubavlju i molitvom u Njemu, svakom svetom vrlinom u Njemu. Ko umire sa verom u vaskrslog Gospoda, ustvari on šalje svoje telo na dugo spavanje, spavanje sve do sveopšteg vaskrsenja, sveopšteg razbuđenja iz smrti na dan Strašnoga suda. Jer od Hrista, vaskrsenjem Njegovim smrt je postala san za telo ljudsko. Mi hrišćani znamo i ubeđeni smo: naši umrli ustvari su κεκοιμημένοι, to jest zaspali. Zaspali telom, iz koga je izašla besmrtna duša i otišla na svoje besmrtno mesto, da tamo bdi do Strašnoga suda. A tela spavaju do sveopšteg vaskrsenja. Da onda vaskrsnu na poziv Gospoda Hrista, vaskrslog Bogočoveka, Jedinog Pobeditelja smrti, koji će i sve umrle probuditi iz smrti kao iz sna. Kao što je za života Svog na zemlji probudio Lazara Četvorodnevnog i Jairovu kćer i sina Nainske udovice. Naši umrli se i nazivaju zaspali, zato što će pri sveopštem vaskrsenju vaskrsnuti, ustati iz smrti kao iz sna.

Smrću hrišćanin ne umire, samo mu telo odlazi na dugo spavanje. To je i vera naša, i znanje naše, i istina naša, i život naš. Samo za nehrišćane čovek umire sav bez ostatka; ovaj život je sav život; pre njega, i iza njega, nema života, sve sama smrt. A to? sve sam mrak, i užas, i smrad, i očaj. Zar je onda život, koji je sa svih strana opsednut smrću, ustvari život? Ta to je jedno neprekidno mučeništvo, i neprekidan ropac. I kada nehrišćani umiru, zaista treba tugovati za njima i žaliti do iznemoglosti, jer umiru bez ikakve nade. A hrišćani? Hrišćani ne treba da žale za svojim pokojnicima kao oni koji nemaju nade na vaskrsenje. A te nade nemaju uopšte nehrišćani, vanhrišćani.

Razume se, hrišćani žale za svojim pokojnicima, jer se privremeno rastaju sa njima. Tužna je tajna smrti, iako je vaskrsenjem Svojim Gospod čudesni žalost našu pretvorio u radost, koju nam niko uzeti ne može. Besmrtna duša ostavlja zemljano telo zemlji: rastanak zagonetan i tužan; a ona sama odlazi u besmrtnost koju joj Gospod odredi. O, koliko je potrebno da naše molitve prate dušu preminulog brata na njenom tajanstvenom putu u onaj svet, i za života njena u onom svetu! Plakao je setni Gospod za umrlim prijateljem Lazarom – i osvetio naš plač za našim pokojnicima, ali kao plač nad tužnom tajnom bića ljudskog, tužnom zbog greha i smrti, a ne kao plač očajnika koji nemaju nade na ponovno viđenje sa milim pokojnicima, i na ponovni sastanak sa njima u onom svetu. Vi možete, i zaista vi morate tugovati, ali ne činite to kao neznabošci koji nemaju nade. „Kako možete ne tugovati kada ono telo, koje živi dušom, postaje bezživotno odletanjem duše? i kada ono što je hodilo, leži; kada ono što je govorilo, sada je nemo; kada zaklopljene oči ne primaju svetlost; kada uši nisu otvorene ni za kakav zvuk; kada delatnost svih udova prestaje? Nije li ovo mrtvo telo dom u kome nevidljivi duh boravljaše i ukrašavaše ga? Ono što beše nevidljivo, otišlo je; ono što mi sa bolom gledamo, ostalo je. Ovde sigurno ima razloga za tugovanje. Ali neka to tugovanje ima svoju utehu. Kakvu utehu? „Gospod sam sići će sa zapovešću, na glas arhangelov i na glas trube Božje, i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre; i onda mi živi, koji smo ostali, bićemo zajedno uzeti u oblake na susret Gospodu u vazduhu“ (1. Sol. 4,16). „Neka nestane tuge gde je tolika uteha – Rereat sontristratio ubi tanta est cosolatio. Neka bol bude izbrisan iz duše, i neka vera progna bol. Zašto bismo žalili za mrtvima? da li zato što je smrt gorka? Ali Hristos je prošao tim putem. „Sećajte se apostolovih reči, i nemojte žaliti za preminulim prijateljem kao neznabošci koji nemaju nade. Jer ako verujemo u vaskrsenje Hristovo, verujemo i u vaskrsenje onih za koje Hristos umre i vaskrse. Stoga je žalost zbog umiranja potpuno uklonjena. Zašto biste plakali za onim koji nije izgubljen? Zašto biste oplakivali onoga koji će se vratiti? Onaj koga vi oplakujete nije mrtav; on je samo otišao na put. Nemojte plakati za onim koji je otputovao malo pre vas, i za kojim ćete vi ubrzo poći“