�ta je čovek, i kakvo je njegovo pravo, večno naznačenje u ovom svetu; ne znaju šta je duša, i radi čega je, i kakav je njen pravi, večni cilj; ne znaju šta je telo, i radi čega je, i kakvo je njegovo naznačenje u ovom svetu, i u svetovima iza ovoga sveta, i posle ovoga života. Međutim hrišćani se, kao poznavaoci i imaoci Jedinog istinitog Boga, i odlikuju od neznabožaca time što savršeno znaju radi čega je čovek, radi čega je duša njegova, i radi čega je telo njegovo u ovom svetu; i kakav je čovekov večni cilj, kakav život i duše i tela ne samo u ovom svetu, nego i u svetovima iza smrti. Hrišćanin zna da je i telo njegovo sazdano za besmrtnost i život večni, i da će i ono vaskrsnuti u dan sveopšteg vaskrsenja, i zajedno sa dušom svojom primiti svoj večni udeo u onom životu: ili u Carstvu Božjem večno blaženstvo, ili u carstvu đavoljem večne muke. Zato hrišćanin i dušom i telom vodi sveti život: telo svoje pretvara u oruđe svetosti i pravde. On se upražnjavanjem svetih evanđelskih vrlina bori protiv svakog greha i u duši i u telu svom: neda da caruje greh ni u duši ni u telu, nego čini te u njima caruje pravda Božja, ljubav Božja, svetost Božja. Jer u našoj je vlasti služiti grehu ili vrlini, smrti ili besmrtnosti, đavolu ili Bogu. Mi znamo: gresi vode u smrt, vrline u besmrtnost; gresima je plata – smrt, vrlinama – život večni (sr. Rim. 6,12-23). Zato hrišćani umrtvljuju u sebi svaki greh, a oživljuju svaku vrlinu; mrtvi su grehu a živi Bogu u Hristu Isusu Gospodu našem (sr. Rim. 6,11; Kol. 3,5), živi pomoću onih božanskih sila koje Gospod daje za veru u Njega, za ljubav prema Njemu, za molitvu k Njemu.

Telo svoje ti držiš u svetosti i časti, kada ne dopuštaš da ga oskrnave nečiste želje, bludne pomisli, pogotovu bludna raspoloženja. Stoj na straži svoga tela: i mačem vere odmah poseci svaku bludnu pomisao čim se pojavi; ognjem molitve je spali čim na tebe navali; kopljem posta je probodi posred srca kada ti dosađuje. A kada demoni bluda nagrnu na tebe sa svih strana, ti prizovi u pomoć sve svete vrline i sve svete tajne: i tajnu svete ispovesti, i tajnu svetog pričešća, raspni sebe postom, preznojavaj sebe molitvom, zalivaj sebe suzama i gasi požar strasti, obestrašćuj sebe bogomislijem, sasušuj sebe bdenjem, ocelomudruj sebe hristoosećanjem, prezidavaj sebe hristoživotom, obnavljaj sebe ohristovljenjem, obesmrćuj sebe otrojičenjem, – i posetiće te Gospod milošću Svojom, i izbaviti za iskrenu i jaku veru u Njega i za revnost u svetim podvizima. Požar molitve neka ti plamti u duši i danju i noću, pa će svi demoni bluda bežati od njega, i sve nečiste pomisli i bludne želje sagoreti u njemu. Tako je bilo sa svetim Simeonom Divnogorcem: i kad je spavao, iz njega je bio i izbijao molitveno-blagodatni plamen, od koga su morali bežati legioni nečistih duhova sa svima svojim iskušenjima i sablaznima i zamkama i oružjima. Hrišćani su sveti po samom pozivu svom, zato su dužni da i stvarno postanu sveti. Otuda blud i nečistota ne treba ni da se spominje među njima, kao što se pristoji svetima (sr. Ef. 5,3)