vojim. Ali za takav greh, kao što je preljuba, mali je svaki sud ljudski. Sveznajući, svemoćni, sveblagi, svemilostivi, ali i svepravedni Gospod plaća po zasluzi: osveta je Njegova. Kakva? Tu sve spada: i stradanja, i patnje, i nevolje, i muke, i bolesti, pa i smrt. Evanđelje sveblagog i svedobrog Boga u isto vreme je Evanđelje svepravednog Boga, koji ne ostavlja zlo nezauzdanim, a nepokajano zlo nekažnjenim. Preljuba je zla satanska sila, koja samom prirodom svojom vuče čoveka ka carstvu zla, i ako joj se čovek ne suprotstavi svetom silom i blagodaću pokajanja, ona ga onda i odvuče potpuno u njega. Dok se to ne dogodi, Bog na razne načine „sveti se“ preljubočincu: navodi na njega nevolje, patnje, stradanja, bolesti, – i time ga potseća na njegov strašni greh, koji uvek ostaje čovekoubica dok ga se čovek ne oslobodi i ne razreši pokajanjem. Svako zlo kažnjava čoveka koji ga učini: jer je kazna za bogoliko biće Božje, čoveka, uneti u svoju prirodu zlo. To je kao uneti žar u srce. A žar mora da peče. Tu već i počinje kazna čoveku koji zlo čini. A kada je to zlo još i veliko, kao što je preljuba, onda i kazna, i samokazna, biva velika i strašna. Najveća kazna za najveće zlo, šta je? Potpuna odvojenost od Boga. A to je – pakao; a to je – đavo, koji je svojim sveogromnim zlom potpuno otkinuo i odvojio sebe od Boga. I ljudi koji gomilaju velike grehe, velika zla, ustvari idu putem kojim i đavo, dok najzad, ako se ne pokaju i ne preobraze, sami sebe ne odvuku u pakao težinom samih svojih pakaocentričnih zala. Jer svako zlo, samom težinom svoga bića i postojanja, vuče ka svome carstvu – paklu; a ako mu se čovek ne odupre blagodaću pokajanja i vere i molitve i posta i samomučenja, ono ga najzad odvuče u pakao. Kao što žar po samoj prirodi svojoj peče, pa bio u većoj ili manjoj količini, tako i zlo po samoj prirodi svojoj obesvećuje i prlja čoveka, pa bilo veliko ili malo. A mi smo ljudi bogolika bića, istina, pala bića, i to zlom i zbog zla, koje je svim bićem svojim od greha i u grehu