(Lk, 21, 15), Sem ako niste oslabili u veri, pa stoga i u ljubavi i u evanđelskoj hrabrosti. Nema sumnje to dolazi otuda što se ne trudite da „sila Božja i premudrost Božija“ rade u vama, zrače iz vas, blagoveste kroz vas. Vi tako plašljivo ustupate pred lažima lažnih učitelja, da izgleda „kao da mi oslabismo“, pa u nemoći i strahu uzmičemo ispred njih. Ustupamo, uzmičemo mi hrišćani, mi hristonosci, mi nosioci svesavršene božanske mudrosti i svepobedne božanske sile, kojima nikakva smrt, – ni sve smrti skupa! nikakav čovek, – ni svi ljudi skupa! nikakav đavo, – ni svi đavoli skupa! ne mogu nauditi, akamoli usmrtiti ih, razbiti ih, pobediti ih, uništiti ih.

No, Gospod Hristos nikada ne slabi; On je uvek isti: „i juče i danas i vavek“ (Jevr. 13, 8); ali slabite vi: slabi vera vaša, slabi ljubav vaša, slabi molitva vaša, slabi hrabrost vaša zbog nerevnosti vaše, zbog ravnodušnosti vaše, zbog živih u vama ostataka neznaboštava vaših.

„Na što je ko slobodan, po bezumlju govorim, i ja sam slobodan“. Hrišćani se neprestano takmiče u smelosti ka svemu Hristovom, Bogočovekovom, božanskom, večnom. Samo moraju angelski vidovito motriti na svoju smelost, da kako ne skrene sa evanđelskog puta i zastrani u nešto vanevanđelsko, neevanđelsko, protivevanđelsko.
A naša evanđelska smelost izgubi svoju svetu silu čim skrene u oholost, u svetovnost, u vanevanđelskost. Zato je neophodvo heruvimski vidovito pratiti svoju smelost i držati je u granicama evanđelske bogomudre revnosti. Sa tog razloga i izjavljujem: „po bezumlju govorim“, i sa strahom, primoran od vas, tome pristupam. I smelo pitam vas, a preko vas i sve druge koji se veličaju ili svojim poreklom po telu, ili svojim poreklom po narodnosti, ili svojim evanđelskim podvizima: