đavolom.
Čovek je u zajednici sa Bogom samo pomoću vere u jedinog istinitog Boga – Gospoda Hrista, i bogoljublja koje proističe iz te vere; a u zajednici sa đavolom čovek je pomoću greha i greholjublja. Zlo po prirodi svojoj nenavidi svako dobro, a pre svega najveće dobro – Svedobro – Gospoda Hrista. Otuda toliko gonjenja na nas hrišćane od strane greholjubaca i slastoljubaca.

Otuda i neprijateljstvo kneza cara Arete u Damasku protiv mene: jer „u Damasku knez cara Arete čuvaše grad Damask, želeći da me uhvati, i kroz prozor spustiše me u kotarici preko zida, i izbegoh iz njegovih ruku“. U većim, bezizlaznim opasnostima spasava me Gospod Hristos; u manjim, spasavam se sam, radi spasenja bližnjih, pa i onda se spasavam silom Hristovom koja radi u meni.

A viđenja i otkrivenja Gospodnja, koja Gospod daje o sebi i o gornjim nebeskim svetovima, takva su, da ih telesne oči ne mogu izdržati bez osobite blagodati Božije, a oči duše ushićeno i trepetno rone svojim pogledima u preslatka tajanstva. I sve je to tako božanski ogromno, tako bogočovečanski beskrajno, da se ne može uramiti ni u kakve ramove naših zemaljskih stvarnosti i naših zemaljskih čula. Naša ljudska viđenja su ograničena, površinska i površna. Jer šta ustvari ljudske oči vide u ovom našem malom zemaljskom svetu? Samo površinu stvari i stvarnosti. A praosnovne i praduboke izvore materije, i kako se ona tka i istkiva na razboju postojanja, koji to ljudski vid može sagledati i pratiti? Ljudi vide materijalni svet, a ne znaju otkuda materija izvire i navire u naš ljudski vid, u naše ljudsko saznanje.
Ljudi vide zvezde, ali ne znaju radionicu u kojoj se izrađuju i u bezbrojnim jatima izronjuju iz nje u čudesne bezmaterijalne svetove; ne znaju košnicu u kojoj se roje i u neizbrojnim rojevima izleću iz nje te nebeske pčelice, te zlataste zvezdice; i ne znaju ljudi kakva ih to sila komponuje i vodi kroz mnogobrojne univerzume u nenadmašnom redu i poretku.

Ljudi vide majušni sladak cvetić ljubičice, ali ne znaju njegovu osnovnu tajnu, pratajnu: kako on to isklija iz „mrtve“ materije, kako se to, i na kako finom razboju on tka i tako zanosno lepo izatka, pa još dobije i prijatan miris, od koga – kad materija ne miriše? Ljudi vide sićušno okce lastino, ali njegovu suštinu, ono čime to okce vidi, to oni ne vide! O!o!o! Sva su ljudska viđenja početna, površinska i površna, da je čoveku prosto muka od tako plitkog i neprodornog vida.

Rašta nam je dat takav vid? Da nas samo muči svojom površnošću? Zašto se daje vid čoveku, eda li samo zato da vidi – koliko malo vidi, koliko je slep? Kako je tužno mali raspon čovekova vida! Biti nastanjen u svetu koji vri od bezbroj beskonačnih tajni, vri i ključa i spolja i iznutra, a usred svega toga – majušni čovek! Pa i on sam stalno vri i ključa kao tajna među tajnama, dok svuda oko njega tajna tajnu pita: ko si, šta si, otkuda si? I svaki odgovor prestavlja tajnu. Onaj svet? Nije li to neka neobuhvatna košnica, iz koje se neprekidno roje sve nove i nove tajne?
Tajna do tajne, tajna u tajni, tajna na tajni – eto, to je naš zemaljski, naš čovečanski svet; a možda i svi svetovi nad čovekom i oko čoveka, u koje njegov um i njegova čula ne mogu da prodru ni na koji način. I na istoku i na zapadu, i na severu i na jugu, i gore i dole, svuda – beskrajna izložba tajni i zagonetki, sve fantastičnijih jedna od druge, i zagonetnijih, i tajanstvenijih: jedna u drugu uvire i jedna iz druge izvire; i tako nesrećni čovek nikako da sagleda i dokuči poslednju tajnu stvari, sveta, i avaj – sebe samoga!
Ali to nije sve. Videti, šta to znači? Kada čovek nešto vidi, šta se to tka između njegovih očiju i predmeta koji vidi? A pre svega, šta se to zbiva u njegovom oku?

Sva objašnjenja oftalmologije čisto su fiziološka; tu nedostaje ono što je najglavnije: sila, nevidljiva sila kojom oko vidi. Jer ako oko ovakvo kakvo je u svojoj fizičkoj i fiziološkoj datosti stvara vid i viđenje, zašto onda ne vidi mrtvac koji je izdahnuo pre jednog sata, pre jednog minuta, kad se njegove oči još nisu počele raspadati, nego su još istog fizičkog i fiziološkog sastava, celine, netaknutosti? Ta činjenica kazuje i pokazuje, da je oko samo organ, samo oruđe, samo instrument neke sile koja njime, kroz njega, iz njega vidi; i kad se ta sila oduzme oku, oduzme mu se i vid, Da, duša je ta kojom oko vidi i gleda. Eto te sile; ali sa svih strana tajanstvene i zagonetne, sile – kojoj je poreklo, gde? Sigurno ne u čoveku, koji joj, kada bi mogao vladati njome, ne bi nikada dao da mu napusti oko, ruku, telo; sigurno ne u čoveku, koji joj ne zna ni suštinu, ni sastav, ni tajnu. Nema sumnje, poreklo duše je negde u nekom, ili nečem, nesravnjeno umnijem, moćnijem, savršenijem nego što je čovek. A to može biti, i jeste, samo Bog, i nebo. Tu istinu otkrila je sama Istina, rekavši Svojim sledbenicima: Vi niste od ovoga sveta, već od onoga (sr. Jn.15,19; 17,14; 8,23). Eto porekla duše; nebo, onaj svet. Zato je opet sama Istina objavila blagovest: da duša čovečija vredi više nego svi vidljivi, materijalni svetovi skupa (sr Mt 16, 26; Mk. 8, 36-37; Lk. 9, 24).

„Viđenja Gospodnja“ pokazuju božanske stvarnosti, rasejane Bogom po svima svetovima koji mogu da uđu u okvire ljudskog vida. „Otkrivenja Gospodnja“ obelodanjuju tajne koje se taje u božanskim stvarnostima Božjih svetova. „U zemaljskom svetu, i uopšte u materijalnom svetu, ljudskom biću su delimično otkrivene tajne koje prožimaju i prohode materiju i njena bezbrojna uobličenja. Tu je Bog rasecao i posejao sitnije tajne, a i one krupnije; samo ne najkrupnije. Do sitnijih tajni naš aparat sazvanja donekle dolazi, i nalazi im smisao i objašnjenje. Ali se sve te, i sitnije i krupnije tajne, suštinom svojom izvijaju u neke nedosežne nebeske tajne: prosto im je prakorenje u onim, gornjim, nebeskim svetovima. Stvari i tvari na zemlji, a korenje im na nebu, – to je naš zemaljski svet. Sav se koreni u nebu.

Zato kad naš vid i naše saznanje malakše u poteri za srcem zemaljskih tajni koje se skriva na nebu, onda nastupa naša vera, koja nas vodi ka nebeskom korenju naših zemaljskih stvarnosti. Vera – to je naš produženi vid: „mi verom hodimo, a ne gledanjem“, jer vera vidi ono što je nevidljivo, što je večno (2 Ko:r. 5, 7; 4, 18). Međutim, vid naših telesnih očiju ima svoj kraj, zalazi u mrak, gde su mu potrebne nove oči, oči vere, ili bolje: zenice vere i ljubavi, koje nas pouzdano vode ka božanskim suštinama naših zemaljskih stvarnosti. Gde počinje vera, tu i nastaju „otkrivenja Gospodnja“. Ta otkrivenja nam, po meri vere naše, otkrivaju tajne svetova Božjih, i vidljivih i nevidljivih.

A skup svih neizbrojnih tajni Božjih, rasejanih po svima vidljivim i nevidljivim svetovima, zakoračio je u naš mali zemaljski svet pojavom Bogočoveka Hrista. On je oličenje svih tih tajni u granicama tela ljudskog, „jer u Njemu živi sva punoća Božanstva telesno“ (Kol. 2, 9). Bogočovek, kao Bog nosi u sebi sve tajne svih svetova, a kao čovek unosi te tajne u čovečanski svet, i Svojom čovečanskom stvarnošću otkriva ljudima te tajne. Zato sveti apostol Pavle i veli da je Gospod Hristos, učoveči Bog, otkrio rodu ljudskom „tajnu koja je bila sakrivena od postanja sveta i naraštaja“ (Kol. 1, 26). „Bogata slava ove tajne“ (Kol. 1, 27) toliko je božanski raskošna i neizmerna, da ona ustvari sadrži sve tajne Božje. Ako ima božanske Svetajne, onda je nju u Svojoj čudesnoj Bogočovečanskoj Ličnosti doneo rodu ljudskom Gospod Isus Hristos kao čovek. I otkriva je svetim ljudima Njegovim (Kol. 1, 27). I to je otkriva Duhom Svetim (Ef. 3, 5). Najsvetija „Svetajna“ otkriva se svetima Duhom Svetim. Otuda samo sveci znaju istinski, stvarno i potpuno tajnu sladčajšeg Gospoda Isusa, Bogočoveka. Samo oni, a mi ostali, preko njih i sa njima. Poznanje te presvete Svetajne daje se jedino ljudima koji su osvetili sebe svetim blagodatnim vrlinama: verom, ljubavlju, nadom, molitvom, postom, krotošću, smirenošću, samilošću. Po meri svetosti biva i poznanje svetih božanskih stvarnosti.
Najsvetiji ljudi – najsavršenije znaju tajnu svih svetova Božjih; znaju je kroz „Svetajnu“: Gospoda Hrista. Sa rašćenjem podviga čovekovih raste i njegovo poznanje tajni svetova Božjih, a najpre samoga Boga i Gospoda našeg Isusa Hrista. Što oko ljudsko ie vide, ne vidi, niti će ikada videti; što uho ljudsko ne ču, ne čuje, niti će ikada čuti; što u srce čoveku ne dođe, ne dolazi, niti će ikada doći – to Bog otkriva svetim ljudima Duhom Svetim (1 Kor.2, 9-10). I oni su ti, jedino oni, koji Duhom Svetim saznaju sve, i same „dubine Božje“ (1 Kor. 2, 10-11), a kamoli dubine svetova Božjih.
Punoća te svete tajne, te presvete Svetajne, kazuje se otkrivenjem. Do nje se ne može doći diskursivnim ljudskim umovanjem ili čulnim rasuđivanjem. Ona se otkriva ljudskom umu, ljudskom srcu, ljudskoj duši, ako su očišćeni, obnovljeni, osvećeni, preobraženi verom i ljubavlju Hristovom. I najsavršeniji znalac te Svetajne, sveti apostol Pavle, poznao je tu Svetajnu otkrivenjem. On objavljuje: „Meni se po otkrivenju kaza tajna“ (Ef, 3, 3).

Da, po prvom otkrivenju, za kojim su došla mnoga i mnoga druga otkrivenja, koja su upotpunila to otkrivenje do najpunije mere, koju priroda ljudska smestiti i nositi može.
Imajući u viiu ta mnogobrojna „viđenja i otkrivenja Gospodnja“ koja je doživeo, i iz njih posmatrajući ljude, i njihove hvale i uznošenja i veličanja, sveti bogovidac Pavle izjavljuje Korinćanima: „Ne polaže mi hvaliti se, jer ću doći na viđenja i otkrivenja Gospodnja“. A kad dođem, na njih, i njihovom svetlošću obasjam sve oio čime se vi Korinćani hvalite, – a vi se stalno hvalite čovekom, ja Bogočovekom, – onda šta će ostati od vaše ljudske, od vaše moljačke, od vaše krpeljske, od vaše komaračke hvale? Ništa, i manje od ništa! A i sami vi, bez Hrista, šta ste, šta, šta? Ništa, ogromno ništa, naduveno ništa! A čovek u Hristu i sa Hristom? O, to je – radost nad radostima, bogatstvo nad bogatstvima, blaženstvo nad blaženstvima, besmrtnost nad besmrtnostima!