radi spasenja našeg. Neka najstrašnija stradanja, koja nam dolaze ili od dobrovoljnih podviga naših ili od hristoboraca, razgrađuju i ruše telo naše, za to se vreme naš unutrašnji hristočežnjivi bogoliki čovek obnavlja, izgrađuje, usavršava, preobražava „u čoveka savršena“, „u meru rasta visine Hristove“ {Ef. 4, 13). Jer na ovom svetu postoji samo jedan savršeni čovek: Isus Hristos Bogočovek. On je uzor i ideal a mi hrišćani samo tome uzoru stremimo; samo njemu gredemo, eda bismo nekako dostigli „u meru rasta visine Hristove“. A to dostižemo samo na jedan način: uzidavajući se u Bogočovečansko telo njegovo, Crkvu, u biće njegovo.

Jedino tako On postaje za nas „sve u svemu“ (1 Kor. 15, 28; sr. Kol. 1, 16-19). Onda mi doživljujemo punoću svoga čovečanskog bića, punoću svoje čovečanske ličnosti, punoću svoga čovečanskog života, punoću svoje čovečanske besmrtnosti i večnosti.

Da, to doživljujemo samo u Njemu i Njime, u njegovom Bogočovečanskom telu, jer je On „sva punoća“ (Kol. 1, 19), „jer u njemu živi sva punoća Božanstva telesno“ (Kol. 2, 9), jer je Crkva „telo njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu“ (Ef. 1, 23). Sa tih razloga hristoglagoljivi apostol blagovesti: „Zato nam se ne dosađuje; no ako se naš spoljašnji čovek i raspada ali se unutrašnji obnavlja svaki dan“
Otkako je greh ušao kroz Adama u ljudsku prirodu, on je pomoću svojih sila i strasti izgradio čitavog svog čoveka u čoveku, i hoće njime da zameni onog bogolikog i bogočežnjivog čoveka, sazdanog bezgrešnim Bogom. Greh se toliko razlio po celom biću čovekovom, i osilio, da je u njemu stvorio čitavu svoju dušu – dušu greha, i svoje srce – srce greha, i svoju volju – volju greha. I sav taj grehovni čovek, taj stari čovek, taj spoljašnji čovek živi grehom, misli grehom, oseća grehom, hoće grehom, dela grehom, Tako, da se od njega prosto ne vidi onaj bogozdani i bogoliki čovek, onaj unutrašnji čovek, onaj pravi, besmrtni čovek, sazdan za bezgrešnost i život večni. Tek kada se Bog Logos javio kao čovek, mi smo videli i doznali šta je to pravi čovek, bezgrešni čovek, bogoliki čovek, bogozdani čovek. I Bogočovek nam je u sebi pokazao tog novog čoveka, čoveka savršenog, bezgrešnog, besmrtnog, večnog. Pokazao, i u svetim tajnama i svetim vrlinama dao sile da i mi postanemo što i On: da svaki od nas postane novi čovek, čovek bogoliki, unutrašnji, neraspadljivi, besmrtni, bezgrešni, večni. Kako to biva?

Boreći se oa gresima što su u njima pomoću evanđelskih vrlina i sila koje nam Gospod Hristos daje Crkvom i u Crkvi. Tada se „raspada“ „naš spoljašnji čovek“, čovek greha, čovek greholjubivi i grehočežnjivi, a „obnavlja“ naš „unutrašnji čovek“, i to „svaki dan“, jer se danonoćno vodi borba sa gresima i izgrađuje novi čovek. To je vrlo razgranat i vrlo dug podvig i proces, i traje celog života čovekovog.

Šta je „spoljašnji čovek“? To je stari čovek „koji se raspada u željama prevarljivim“ (Ef, 4, 22). Taj stari čovek je sav izgrađen od raznovrsnih grehova i strasti. Stoga bogomudri apostol naređuje: „Svucite staroga čoveka s delima njegovim“ (Kol. 3, 9). A dela su njegova? – „Blud, nečistota, strast, zla želja, lakomstvo, idolopoklonstvo, gnev, ljutina, pakost, huljenje, ružne reči“ (Kol. 3, 5. 8). Jednom rečju: dela su njegova – svaki greh, svaka strast.
Šta je „unutrašnji čovek“? To je „novi čovek“ (Ef. 4, 24): čovek sazdan po Bogu u pravdi i svetinji istine“ (tamo): čovek hristoljubiv, hristočežnjiv, hristolik, koji stalno sebe normira i formira Hristom i po Hristu, koji stalno „obnavlja sebe po obličju Onoga koji ga je sazdao“ (Kol. 3,10), tojest po obličju Hrista Boga, Tvorca i Spasitelja. A Gospod Hristos je postao čovek, i tu je među nama, da bi nam to obitavanje učinio mogućnim i lakim i pristupačnim. On je u našem čovečanskom svetu, da bismo se mi ugledali na Njega, obnavljali Njime, živeći u Njemu i radi Njega: živeći njegovom istinom i pravdom i ljubavlju i dobrotom i smernošću i krotošću i trpljenjem i vaskrsenjem i vaznesenjem i besmrtnošću.

Šta je „unutrašnji čovek“? To je čovek sav izgrađen Hristom i Duhom Svetim pomoću svetih tajni i svetih vrlina evanđelskih, a uz saborno sadejstvo svih svetih: čovek hristoliki, čovek besmrtni, čovek večni, čovek crkveni, čovek „sa svima svetima“, čovek ispunjen „svakom punoćom Božjom“ {Ef. 3,18-19). Jednom rečju: čovek ohristovljeni, oduhovljeii, otrojičeni.

Šta je „unutrašnji čovek“? To je po rečima prvovrhovnog apostola, „tajni čovek srca“ {1 Petr. 3, 4): on se izgrađuje nevidljivo, unutra, u srcu, pomoću božanskih sila, koje su nam sve darovane Hristom, da bismo mogli postati „zajedničari u Božjoj prirodi“, ako živimo u evanđelskim vrlinama koje nam se daju kroz te božanske sile (2 Petr. 1, 3-9).

„Unutrašnji čovek“ živi po zakonu Božjem I u zakonu Božjem (Rm. 7, 23), tojest u svemu onom što je božanska, besmrtno, večno. A „spoljašnji čovek“ živi po zakonu greha, tojest u svemu što je smrtno, prolazno, đavolsko, što ubija, ođavoljuje, odemonjuje, Zato se podvig spasenja i sastoji u ovome: stalno suzbijati i uništavati u sebi smrtno besmrtnim, grehovno evanđelskim, zlo dobrim, lažno istinitim, prolazno neprolaznim, truležno netruležnim, đavolsko božanskim. Samo se na taj način „naš spoljašnji čovek raspada“, a „unutrašnji obnavlja svaki dan„. A kada se taj naš podvig spasenja, ta naša borba i briga i muka i nevolja, uporedi s onim što nam donosi – a donosi nam sva večna blaga nebeskog carstva – onda sve to nije ništa. I vredi stalno biti u tom podvigu, u toj borbi, jer znamo da je to privremeno, a ono što dobijamo večno. Zato sveti apostol blagovesti: