e o ikoga ogrešiti, ili ikome nepravdu učiniti. Jer je sveznajući i svevideći. Sve, od najkrupnijeg do najsitnijeg u našem ljudskom životu, u našoj ljudskoj duši, u našem ljudskom svetu, Njemu je do najtananijih tančina poznato. A njegova jedinstvena svepravednost i svemilostivost garancija je da će njegov sud o svakome od nas biti i svepravedan i svemilostiv, i bezgrešan i nepogrešan. Sreća je roda ljudskog, i to izuzetna sreća, što baš Gospodu Hristu, Bogočoveku, pripada sud nad nama, a ne nekom nižem biću, koje bi samim tim što nije Bogočovek, moralo biti pogrešivo, ili u svakom slučaju ne sveznajuće i ne svevideće, u svojim sudovima o tako neiskazano složenom i komplikovanom biću kao što je čovek.

Kao Svedržitelj, Gospod Hristos drži sve svetove pod svojom vlašću, pa i svet zla: pakao i đavole. Zlo se ne može izliti van granica koje mu je On postavio. U tim granicama zlo slobodno dela; i sva se razumna bića opredeljuju slobodno, po svojoj volji, za zlo i dobro. Tako i ljudi: u telu, u prvom i probnom životu svom, na zemlji, opredeljuju se po svojoj volji za dobro i za zlo. A Bog nikoga ne primorava ni na dobro ni na zlo. Isto tako ni đavo ne može nikoga primorati na zlo. Čoveku se predlažu i dobro i zlo. I on bira i čini jedno ili drugo za života u telu. Zato će se i Sud vršiti nad svima bez izuzetka: „da svaki primi što je u telu učinio, ili dobro ili zlo“.

Naš ljudski život, to je život u svetu Božjem, na imanju Božjem. A i sami smo delo ruku Božjeg, tvorevina Božja: jer su nam i duša i telo od Njega. I stoga je prirodno da On na kraju svih krajeva pregleda i vidi, oceni i proceni, i presudi kako smo živeli na njegovom imanju njegovom tvorevinom, tojest dušom i telom. I tamo nam odredi svepravedno i svemilostivo sudbinu nadalje kroz svu večnost.

Jer će i to On učiniti bezgrešno i nepogrešivo: svaki će dobiti ono što zaslužuje i ono što najviše voli. Ko se za života na zemlji opredeljivao za zlo, i dušom i telom ga činio, tome će On dati da mu i duša i telo idu za svojim zlom. Nema sumnje na tom Sudu sveznajućeg i nepogrešivog Sudije, neće se ničije ni dobro ni zlo ni uvećati ni umanjiti, nego će svaki primiti „što je u telu učinio, ili dobro ili zlo“. I to će biti očigledno za svakog: svaki će videti u celokupnosti i u pojedinostima i svoje dobro i svoje zlo; ništa mu se neće ni podmetnuti ni nametnuti.

I svak će se uveriti da je Hristov Sud i svepravedan i svemilostiv, i bezgrešan i nepogrešan. Onda će svaki sagledati svu tajnu i dobra i zla, i svakome će biti jasno sve što je i u njemu samom dobro a šta zlo. Svaki će uvideti da se svakome sudi po onome „što je telom učinio“, pa „bilo dobro ili zlo“. To će biti najočiglednija stvarnost: sve same gole činjenice, sve sama dela. Jer je u Božjoj Knjizi rečeno: „Tada će vratiti svakome po delima njegovim“ (Mt, 16, 27).
Zato što je takav Sudija, i takav Sud, sva ljudska bića skupa, i svako posebno, doživeće svoju najpuniju pravdu. I sa tog Suda niko neće moći izostati i ne javiti se: „jer ćemo svi izaći na sud pred Hrista“ (Rm. 14, 10). Svi narodi i oni najmnogobrojniji i oni najjmalobrojniji, daće tada završne račune o svojoj istoriji, jer je rečeno: „I sabraće se pred Njim svi narodi, i razlučiće ih između sebe kao pastir što razlučuje ovce od jaraca“ (Mt. 25, 32).
„Zato se p staramo, izjavljuje sveti apostol u ime svih hrišćana, bili u telu ili izvan tela, da budemo njemu ugodni“ (2 Kor. 5, 10). Sva večnost naša zavisi od Njega, ili bolje: od nas, od dela naših. On ima samo da ih oceni završnom ocenom, da da svoj završni sud o njima. Zato je u nas hrišćana osnovno osećanje „strah Gospodnji“, strah da se ne ogrešimo o Njega, i o svoju večnu sudbinu. Sveti apostol naglašava korintskim hrišćanima: