jegovog opasnog, odvratnog i smrtonosnog prisustva. Ona pokupi u duši sve bogočežnjive želje i sile, preradi ih u pokajanje, i sav čovek pođe ka Bogu, i dođe do Boga, kao ono bludni sin evanđelski. A Bog?
On hitno izlazi u susret pokajniku, i s očinskom ljubavlju ga grli, i oprašta mu, i uvodi ga na pir večne radosti. Eto, to je spasenje; tu i Spasitelj. U tome učestvuje volja čovekova svojom revnošću. Ona izgrađuje pokajanje od svih osećanja i misli, i stapa ih u jedro skrušeno i bogočežnjivo raspoloženje.

U tome se i sastoji pokajanje što čovek dovede sebe pred lice Božje, i čovek svega sebe sagleda u svetlosti Božjoj, Bogom. I čim sebe tako sagleda, u njemu se stane odmah sve menjati: i duša, i srce, i savest, i život, i vrednosti, i merila vrednosti. Tek onda on uviđa da u ovom svetu ustvari postoji samo jedna jedina vrednost, svevrednost: duša; a u onom: Bog. Na kraju krajeva to je dvojedna vrednost. Jer duša i dolazi od Boga, i vodi Bogu. Sva je vrednost njena od Boga, i sva svevrednost njena u Bogu.
Čovek stvarno pozna sebe tek kad svim bićem doživi pokajanje: tada vidi šta je najvažnije u njemu samom, a šta u svetu oko njega. U njemu je najvažnije – duša, a u svetu oko njega – Bog. Evanđelsko je pravilo: nema samopoznanja bez pokajanja. Sokratovski imperativ starog sveta: „Poznaj sebe samog!“ uistini je bio glas vapijućeg u pustinji. Jer ga ni Sokrat, ni stari svet nije mogao ostvariti.
Nedostajalo im je ono što je najglavnije: Bogočovekovo Evanđelje. Jer čovek može istinski poznati sebe samog samo kroz evanđelsko pokajanje. Čovek dohrišćanskog sveta, i uopšte čovek vanhrišćanskog sveta, ne zna za istinsko samopoznanje. Što je Sokrat tražio, to Evanđelje daje.

Šire uzeto: što nehrišćanski i vanhrišćanski svet traži, to samo Bogočovekovo Evanđelje daje. Pokaj se, i poznaćeš sebe. To je jedini put ka samopoznanju, i drugoga nema. Pokaje li se, čovek postaje senzorijum, čuvstvilište, osećalište za sve što je božansko, besmrtno, večno, svevrednosno. Zato se svim silama trudi da se oslobodi svega prolaznog, truležnog, smrtnog; tojest, da se spase – smrti, i tvorca smrti – greha, i oca greha – đavola. Otuda, pokajanje i jeste spasenje. Zato ta vrlina i stoji na vratima Evanđelja spasenja; zato su prve reči koje su božanska usta Spasiteljeva izgovorila u Evanđelju ove: „Pokajte se!“ (Mt. 4,17).
U pokajanju čovek omrzne greh i sve grehovno, smrt i sve smrtio, đavola i sve đavolsko; a zavoli Boga i sve što je Božje, jer samo Bog može spasti od tih nakaznih ljudožderskih čudovišta koja se zovu: greh, smrt, đavo. Zato što pokajanje daje čoveku ono što mu niko i ništa u našem čovečanskom svetu ne može dati, ono i jeste najneophodniji doživljaj za čoveka i najsudbonosnije raspoloženje. Čovek koji je doživeo istinsko pokajanje, i sa puta greha prešao na put dobra i vrline, zna svu nezamenljioost pokajanja i svu njegovu doživotnu neophodnost. To je jedino zbog čega se čovek u ovom svetu ne kaje: “ … pokajanje, za, koje se ne kaje“.
U ovom „svetu ima mnogo vrsta žalosti, ali je samo jedna od njih spasonosna: to je „žalost po Bogu“, koja donosi pokajanje, i u pokajanju spasenje. A sve druge žalosti spadaju u „žalost ovoga sveta“, koja „donosi smrt, izrađuje smrt“. Zar žalost za bogatstvom ne ubija dušu, i ne donosi smrt duši? zar žalost uvređene gordosti ne izrađuje u duši puno smrtonosnih raspoloženja i grehova? zar žalost za slavom ovoga sveta ne donosi smrt duši? zar žalost što sam siromašan, ili ružan, ili zapostavljen, ne proizvodi mnogo ubitačnih misli u duši? zar žalost za ma čim sujetnim, taštim, nepravednim, lažnim, sladostrasnim, ne donosi smrt duši, a sa njom i smrt svemu najboljem u čoveku?

Da, u našem čovečanskom svetu postoje ustvari samo dve vrste žalosti: žalost po Bogu i žalost ovoga sveta. Prva donosi: vaskrsenje duše iz mrtvih, oživljenje – „mrtav beše, i ožive“ (Lk. 15, 24. 32), život – spasenje; a druga – smrt. Stoga sveti apostol blagovesti: