semena koje je palo ka kamen, Tako i tvrdo srce, šta seje iz sebe u ovom životu? Neosetljivost, grubost, sebičnost, samoživost. A požnjeće na dan Strašnoga suda kakvu žetvu? Žetvu od posejanog semena: samo, sebičnost – uzrasla do strašnih srazmera! isto tako i neosetljivost i grubost i samoživost. Svakom će se dati ono što je posejao za života na zemlji. To je i pravedno pred svakom normalnom savešću ljudskom i anđelskom: da svaki požnje što je posejao. A ko blage duše i radosna srca seje u svom zemaljskom životu evanđelska dobra dela, evanđelske reči, evanđelske vrline, kroz njegovo biće struji neiskazani blagoslov. Do Strašnoga suda to će uzrasti božanskim rastom; i pri sveopštoj žetvi zemaljske njive, on će s blagoslovom žnjeti što je posejao. Glavno je: milostinju koju činiš, osećati kao blagoslov Božji kojim te Bog blagoslovio da bi činio ljudima evanđelska dobra. Isto tako i ljubav, i molitvu, i post, i uzdržanje, i krotost, i svaku uopšte evanđelsku vrlinu treba osećati kao blagoslov Božji, i nikad nećeš sustati nego ćeš hitati iz radosti u radost upražnjavajući evanđelske vrline i čineći evanđelska dobra dela. Evanđelje i jeste blagovest zato što je blagoslov Božji