ovno i logično izliva u hvala Bogu, koji „sve čini u svemu“ (1 Kor. 12, 6): sve dobro u svemu dobrom, sve mudro u svemu mudrom, sve pravedno u svemu pravednom, sve besmrtno u svemu besmrtnom.
Za pravog hrišćanina, hrišćanina prosvećenog i osvećenog blagodaću Svetoga Duha, ništa prirodnije i ništa prostije od toga: da sve zavisi od Boga. Išao kroz ma kako komplikovana filosofiranja o svetu i čoveku, hrišćanin ipak završava tim jednostavnim i prostim osećanjem i saznanjem: da sve zavisi od Hrista Boga.
„Ako pravda vaša ne bude veća nego književnika i fariseja“, vaša evropska humanistička pravda koja je potpuno ista sa knjižničkom i farisejskom, onda nećete ni umom ni srcem ući u carstvo večne pravde, pravde božanske (Mt, 5,20). Probajte da svojim ljudskim moćima učinite da vaša humanistička pravda postane „veća nego farisejska“, i nećete uspeti: ona će zanavek ostati farisejska, zanavek humanistička.

Nekoliko vekova se Evropa pašti da bez Hrista učini svoju pravdu većom nego što je farisejska, i nikako ne uspeva. Jer pravda raste u čoveku i ljudima samo ako se hrani božanskim silama. A te božanske sile ima i daje jedino On – čudesni Bogočovek, Gospod i Spasitelj naš Isus Hristos. Zato su hrišćani jedina vrsta ljudi koji imaju i raspolažu pravdom većom nego što je farisejska i humanistička: jer je uzrastaju u sebi Hristom Bogom. Otuda se oni i obogaćuju „u svemu“: ako je mudrost, ona toliko poraste u njima da doraste do božanskih visina, i neprestano „čini hvalu Bogu“; ako je pravda, ako ljubav, ako dobrota, isto tako, jer sve to uzraste do bogočovečanskih visina, na kojima hrišćanin uvek „čini hvalu Bogu“.