li spremni ni prstom da maknu da bi ispunili te zapovesti, niti su se usuđivali da uzmu na sebe takva bremena. Kada učitelj uči ne samo rečima već i delima, on tada sam nosi breme svojih učenika i trudi se zajedno s njima. Ali, kada mi natovari breme, a sam ništa ne čini, tada me još više opterećuje, pokazujući svojim nemarom da je nemoguće ispuniti ono što govori. Zato Gospod okrivljuje fariseje da sami neće da nose breme zapovesti i da ih ispunjuju. Međutim, oni ne samo što ne čine nikakvo dobro već se licemerno pretvaraju da to čine. Čak i da su učinili neko dobro delo radi toga da bi ih ljudi videli, ostali bi bez nagrade. Zato su oni zaista dostojni svake osude, jer ne čineći ništa dobro, hteli su da ih ljudi proslavljaju kao delatnike vrline. A šta oni zapravo rade? „Proširuju svoje amajlije i prave velike skute na haljinama svojim“. Ovo ima sledeće značenje. U Zakonu piše: „I veži ih sebi na ruku za znak i neka ti budu kao počeonik među očima.“ Fariseji bi, dakle, ispisali na dva komada kože deset zapovesti Zakona i jedan bi privezali za čelo, dok bi drugi okačili za desnu ruku (to su nazivali amajlijama). „Velike skutove“ su pravili tako što bi na rubovi ma svojih haljina prišivali resice ljubičaste ili crvene boje. I za to su bili našli reči u Zakonu, koji je propisivao ovo pravilo da oni ne bi zaboravljali zapovesti Božje. Ali, Bog to nije hteo. Kada je rekao da na rukama svojim nose amajlije, želeo je da kaže da treba ispunjavati zapovesti (Božje), dok su kao krv crvene resice pokazivale kako treba da budemo obeleženi krvlju Hristovom. Fariseji su, međutim, pravili velike amajlije i proširivali skute kako bi ljudi koji ih vide mislili da revnosno drže Zakon