put“ jeste Hristos koji je nas radi postao čovek. On je „otputovao“ zato što je uzišao na nebesa, ali i zbog svoje dugotrpeljivosti, jer ne traži odmah plodove naših dela, već čeka na njih. Njegove „sluge“ su oni kojima je poverena služba reči Božje: arhijereji, sveštenici i đakoni, dakle, oni koji su primili duhovne darove, jedni veće, drugi manje, ali svaki prema svojoj sili, to jest, po meri svoje vere i čistote (srca). Bog će položiti Svoj dar za mene u onaj sasud koji Mu ja prinesem. Ako, dakle, prinesem mali sasud, malo ću i primiti; ako, opet, prinesem veliki, dobiću od Njega i veći dar. Onaj sluga koji je primio pet talanata odmah je otišao i umnožio ih. Pogledaj njegovo usrđe, kako ne lenčari, već se odmah daje na delanje, udvostručujući ono što je primio. Kada je čovek obdaren govorom, bogatstvom, ugledom kod cara, ili bilo kojom drugom sposobnošću ili umećem, on udvostručava ono što mu je dato, i ne koristi samo sebi već želi da pomogne i drugima. Međutim, onaj koji se brine samo o vlastitoj koristi, ne misleći na druge, zakopava svoj talanat, te zato biva i osuđen. Ako vidiš čoveka pametnog i sposobnog, koji troši svoju pamet u raznim sujetnim zanimanjima, prevarama i svetskim poslovima, s pravom možeš reći da je takav čovek za-kopao svoj talanat „u zemlju“, dakle, u ovozemaljske poslove. Ali, nakon mnogo vremena vraća se Onaj koji je Svojim slugama poverio „srebro“, to jest svoje božanstvene reči, koje su „čiste (kao) srebro u vatri očišćeno“, ili prosto svaki dar koji čoveka čini čuvenim i slavnim. Na kraju ih sve sabira kako bi čuo šta su učinili s talantima oni koji su ih primili