u tim problemima; zato je i Bogom poslan da ih rešava, i konačno reši ukazavši ia Mesiju – Bogočoveka Hrista. U zemaljskom svetu, koji je pustinja greha i smrti, sveti Preteča je svesniji od ovih skupa i od svakoga posebno, opustošenosti prirode ljudske, vascelog roda ljudskog, grehom i smrću. Zato je on vaistinu pustinjak, izuzetan po svemu, i misija njegova zaista pustinjačka i izuzetna. Stoga i odgovara na poslednje pitanje rečima: „Ja sam glas onoga koji viče u pustinji: Poravnite put Gospodnji; kao što kaza prorok Isaija“ (st. 23).

Od muke ljudske, sveljudske; od greha ljudskog, sveljudskog; od smrtnosti ljudoke, sveljudske, čovek se sav, ovim bićem svojim pretvorio u glas, vapajni glas, koji se razleže beskrajnom pustinjom ljudskog života, ljudskih duša, i svake ljudske duše posebno. Zar nije svako od njih i sve one skupa, pustinja, u kojoj sve što je božansko i besmrtno, previja se, muči, obamire, izdiše i umire od greha i smrti? Nema puta Gospodnjeg u pustinji života ljudskgag. Put od duše do Boga sav je porocima izlokan, isprovaljivan, upropašćen. Ko može po njemu poći i do Boga doći? Ove što je ljudsko, toliko je opusššeio grehom i smrću, da bespomoćno umire u oromnoj pustinji svojoj.

Zato nema ljudima spasenja od greha koje bi oii sami izmislili i ostvarili. Spasenje im može doći od Onoga koji je Bezgrešan i Besmrtan, i stoga moćan i silan da satre i greh i smrt.

Pa ipak, vi ljudi možete da u tome nešto učinite: osvestite se, dođite k sebi i sagledajte i svoju i sveopštu grešnost; budite koliko toliko svesni svojih i sveopštih grehova ljudskih, koji su vas zatvorili u bezizlaznu tamnicu smrti, i neka se to izlije u pokajničko raspoloženje, i tim pokajanjem vi ćete poravniti put Gospodnji, i On će njime doći u život vaš, u dušu vašu, ući u opustošeni i opustinjeni svet vaš