ljudokom u kome nema ni greha ni smrti, ni grešnog, ni smrtnog. Ali Preteča vidi da je baš taj bezgrešni Isus koji uzima na Sebe greh sveta: „Gle, Jagnje Božje koje uzima na sebe greh sveta“ (st. 29): „greh sveta“ – sav greh, taj jedan jedini sveobuhvatni greh sveta, iz koga se izvode i na koji se svode ovi gresi sveta.

Sveti Zlatoust blatovesti: Svi su proroci i apostoli propovedali Hrista u Njegovom otsustvu: jedni – do Njegovog dolaska u telu, drugi – po Njegovom vaznesenju; jedini Jovan je propovedao o Njemu u Njegovom prisustvu. Stoga se on i naziva prijateljem Ženika što je on jedini prisustvovao na svadbi; on je sve to ustrojio i obavio; on je postavio početak tome. „I ugledavši Isusa gde ide k njemu, reče: Gle, Jagnje Božije, koje uzima na sebe greh sveta“ (st. 29). On govori to pokazujući da svedoči ne samo glaoom iego i očima. On se divio Hristu u radosti i ushićenju; pokazuje svima i dar sa kojim je Hristos došao i način iskupljenja. Reč „jagnje“ označava i jedno i drugo. Jer Jovan nije rekao: koji će uzeti, ili koji je uzao grehe sveta, nego: koji uzima greh sveta, i time pokazao da Hristos čini to svagda. U samoj stvari, On je primio na Sebe greh sveta ne samo onda kada je postradao, nego i od toga vremena pa sve do sada uzima na Sebe grehe, ne tako kao da je svagda bio raspinjan. On je jednom prineo žrtvu za grehe, i tom jednom žrtvom On svagda očišćuje grehe.

To poneti na sebi i osloboditi sav rod ljudski i sav svet od tog sveubilačkog čudovišta moglo je samo svemoćno i u isto vreme beskrajno čovekoljubivo biće kao što je Isus Bogočovek. Tu žrtvu moglo je prineti samo krotko i nezlobivo Jagnje Božije: da, Jagnje Božije: jer u Njemu nema nimalo gordosti šgo ono vrši tako svespasonosni podvig. Krotošću, smirenošću i svežrtvenom ljubavlju Jagnje Božije spasava rod ljudski od osnovnog greha ljudskog: gordog samoljublja.

Znači: Jagnje Božje Isus dolazi u svet ljudski, u svirepu i stravičnu pustinju greha i smrti, dolazi jaganjački krotko i smireno, ne da osudi, nego da miluje. Jer da nije došao kao Jagnje Božje već kao sudija koji istražuje, ko bi od ljudi ostao, ko ne bi s pravom sto puta na smrt osuđen bio? Ali, u tome je dirljiva veličina Hristova što On u vučji svet ljudski dolazi kao krotko i smerno Jagnje Božje svežrtveno

aj za koga Jovan svedoči nije običan čovek. I Spasitelj je na ovo ukazao kada je u poslednje dane crkvenim starešinama u hramu postavio pitanje: "Odakle je krštenje Jovanovo, s neba ili od ljudi?" (Mk.11,30). Oni su, međutim, izbegli da odgovore, premda je bilo nemoguće ne videti da Jovan nije sam od sebe došao da krsti vodom.

Međutim, da su to priznali, bili bi odmah dužni da priznaju i njegovo svedočanstvo, tj. da pred njima stoji Obećani, i da se pokore Njegovom učenju. A to oni nisu hteli, i to ne iz bilo kakvih opravdanih razloga, nego jedino iz predubeđenja. No, njihova tvrdoglavost niukoliko ne umanjuje silu svedočanstva svetog Jovana. Ono je i sada onoliko pouzdano koliko je to bilo i onda kada je izašlo iz njegovih usta. I mi svetog Jovana Krstitelja slušamo kao onog koji nam ukazuje na istinitog Izbavitelja, oživljavajući svoju veru opipljivim dokazima