samo od sebe stvori, proizvede život.

Očigledno je: sav život u svoj celini svojoj, i u svima čudesnim pojedinostima svojim, vodi poreklo neposredno od Boga Logosa. Sve što u stvorenom svetu postade, pa i sam život – „Njime postade„; i za sve živo važi ovo: „bez njega ništa ne postade što postade“ živo (st. 3).

Sile i granice života su u Bogu Logosu. Zato je sav život, i sve što živi, evanđelje o Bogu Logosu, propoved, blagovest o Njemu. Zato je tajna života tako božanski uzvišena, složena i divna, jer je u njoj – sav Bog Logos, koji kroz nju i po njoj razliva svoja božanska tajistva i sile. Tako je i život, od vrha do dna, od početka do kraja, ovoje vrste bogojavljenje, hristojavljenje.

Sve što živi, samom prirodom svojom objavljuje Hrista Boga Logosa. Zato se život i pojava života u „mrtvoj“ prirodi ničim ne može objasniti do Bogom Logosom. Pošto život bićem svojim tone i izvire iz Boga Logosa i njegovih savršenstava, to i sve njegovo u suštini ima logosni karakter.

U toj logosnosti života sadrži se prava logika života. Logos i jeste jedina božanska logika života, zato se On i naziva „Logos života“ (1 Jn. 1,1). U stvari, bez Hrista, bez te Logike, božanske Logike života, nema jedine božanske viodikeje, i sav život postaje besmislica, strašna i dušeubistvena.

Čim čovek hoće da bez Boga Logosa objasni, osmisli, opravda život, već je zakoračio i stupio na klizavu liticu alogičnosti kojom se otiskuje u potpuni haos i smrt duhovnu. Jer šta je to smrt?

Smrt je hteti biti živ bez Boga Logosa. A ona nastupa čim čovek hoće to da ostvari. Prvi je sa tim počeo praotac Adam: hteo je da živi, ali ne Bogom već grehom. A to znači: hteo je da nebićem izgrađuje ovoje biće. I tako je smrt ušla u ljudsku prirodu. A smrt? iste je prirode i logike koje i đavo i greh i zlo.

Ili bolje, jedno je trojstvo: greh, smrt i zlo; trojstvo – nerazdvojno i jednosušno. Ono i hoće da na prizracima, na prividima, na priviđenjima zida sebe, gradi sebe, zasniva sebe.

Čim ljudska misao krene u greh, već je stupila putem u duhovnu smrt. A duhovna smrt nastaje u duši ljudskoj kada se ona odvoji od Boga Logosa, kada neće da živi Njime, kada neće da veruje u Njega, i najzad – kada Ga odriče i poriče, i tvrdi: nema Boga. To je vrhunac smrtnosti, ona „druga“ smrt (Otkr. 21,8), koja i jeste najpakleniji pakao za bogoliku dušu ljudsku, njen večni pakao.

U toj drugoj smrti za dušu čovekovu zaista nema Boga, zaista ne postoji Bog, jer Ga ona neće u sebi, neće njegove životvorne, svetle i svete sile. A Bog se nikome ne nameće nasilno. Tako duša, koja stvarno živi samo Bogom Logosom i od Njega dobija ove što je živo u njoj, čim gresima i neverjvm potisne iz sebe Boga Logosa osgaje po inerciji živa, i u grehu i u smrti živa. A život, čija je jedina suštastvena i radosna sila i jedini logički besmrtni smisao – Bog Logos, čim izgubi Boga pretvara se u smrt, u besmislicu, u pakao, u užas, u strašilo, u nakazno priviđenje koje ludački proglašuje sebe za sve i sva u svima svetovima. Tako duša samu sebe muči večnim mukama. A to i jeste pakao, koji počinje u ovom, da se, pri nepromenjenoj sadržini duše, večito produži u onom ovetu. Primer? Bogataš u priči o bogatašu i Lazaru (Luka 16,19-31).

Život je po sebi logosan, a to znači: božanski logičan. Otuda: živeti znači logosovati, logosne božanske sile i osobine ostvarivati. Ući u život znači: ući u sve što je Logosno, Božije: u Njegovu svetlost, istinu, pravdu, dobrotu, ljubav, besmrtnost, mudrost. A pošto je Bog Logos – večna božanska Svetlost, to živeti u stvari i nije drugo do svetleti. I još: živeti znači biti u svetlosti. Samo kao živa bića ljudi mogu u svetlosti života sagledati svoj večni, božanski, logosni smisao.

Živeti za čoveka znači: dušu, koja je logosnom svetlošću zapaljena, održavati u svetlenju i gorenju onim što je logosno, božansko, besmrtno. I sve što živi u čoveku, vidi svoj pravi put samo u svetlosti Boga Logosa. I što živi – Njime živi. Zato što je svim bićem svojim u Bogu Logosu, život i jeste život i u isto vreme svetlost. Bog Logos preko života svetli, i daruje svetlost. A bez toga i oko toga je tama. Stoga je tama sinonim smrti, i sama smrt.

Zato sveti Evanđelist blagovesti: „i život beše svetlost ljudima“ (st. 4). Život – svetlost, živeti=svetleti, i to svetleti Bogom Lotooom. To je prvobitna, božanska, besmrtna, neugasiva svetlost. I Ona se sva ovaploćenjem Boga Logosa uselila u čoveka, Ona – „Istinita Svetlost“ (Jn. 1,9). I otuda Bogočovekova blagovest: „Ja sam svetlost sveta“ (Jn. 8,12).

Život iz prasuštine svoje zrači logosnom svetlošću; otuda i materija od koje je telo ljudsko, sastoji se iz fotona, iz svetlosnih zrnaca. Sve što ulazi u život ljudski satkano je od svetlosti, od svetlosnih sila i svetlosne materije