ik“. Rod ljudski = tor ovčij; u taj tor vode samo jedia vrata: Bog Logos, Bogočovek. Koji god hoće da uđe u tor ovaj „na drugom mestu“ – lupež je i razbojnik. A tako hoće da uđu u tor ovaj svi nehrišćani, svi antihrišćani, svi neznabošci=humanisti i hoministi. Čoveku se može pristupiti samo Bogom; tako i rodu ljudskom, kao celini. Isto tako: Čovek, i rod ljudski, mogu se poznati samo Bogom: „Koji ulazi na vrata jeste pastir ovcama“.

Ovo ima uži i širi smisao. Širi, odnosi se na rod ljudski; uži, na čoveka i njegovu dušu: sva osećanja, misli, želje = tor ovčij; u njih se ulazi Bogom Logosom, u njihovu tajnu, u ono što ih vezuje i čini jednim stadom. Vratar i jednog i drugog tora je Logos, ili bogolika d-ša. „Pastir ovcama“ i jednih i drugih jeste Bogočovek, i svi hristonosci. Sve što je u ljudima logosno, bogoliko zna „glas Njegov“, i sluša glas Njegov, i poslušno mu je. On do u suštinu zna „svoje ovce“, zna ove što je logosno i bogočežnjivo u ljudima, i to zove sebi, i to sačinjava Njegovo božansko stado. On ide ispred ovaca: i mislima, i osećanjima, i delima; „i ovce idu za Njim, jer poznaju glas Njegov“. Koja to dobra misao ljudska ne ide za Hristom? Koje to dobro osećanje ljudsko, i dobra želja, i dobra reč – ne ide za Njim poslušno, kao za svojim božanskim Pastirem, koji će je odvesti na pašu božanske besmrtnosti i večnosti? Šta je to u čoveku što ne poznaje u Hristu Bogočoveku Tvorca svog, i Boga svog, i Spasitelja ovog