ome, a ne posmatra je iz daleka kao neku teoremu, kao neku logičku shemu, kao neki apstraktni logični pojam. Istina se živi, doživljuje, i samo tako, i samo tada postaje živa sila u čoveku koja ga oslobađa zla i odvodi Bogu. Po Spasovom Evanđelju istina je vrlina koja se tvori, čini; „koji čini istinu“ (st. 21).

Kao što svaki sunčev zrak vodi suncu, tako i svaka ostvarena evanđelska istina odvodi Gospodu Hristu, Koji je oličenje i večnost svih evanđelskih istina, jer je Sam Spasitelj objavio tu čudesnu blagovest: „Ja sam Istina“ (Ji. 14,6). A kada se ta Istina prevede u reči dobija se Hristovo Evanđelje. Onda ove reči Spasove: „čini Istinu“ znače ispunjuje Evanćelje.

Svaka ispunjena evanđelska zapovest i jeste „učinjena“ božanska istina koja odvodi samoj Sveistini: Gospodu i Bogu Isusu Hristu. Svaka doživljena evanđelska istina orođuje čoveka sa Bogom, potapa ga u svetlost Božju. I čovek istinom pootaje svetlost. On tvoreći istinu svetli, jer ou istina i svetlost u Bogu jedno, kao što su zlo i tama u ćavolu jedno, a i u čoveku jedno.
Ako si daleko od Boga „tvori“ istinu, i ona će te približiti Bogu, Koji je sav Istina i Sveistina. „Ko tvori istinu“ voli Boga i sve što je Božje, i živi i dela Bogom i u Bogu. Kroz tvorenje istine čovek „ide k svetlosti“, putuje k svetlosti: Bogu; svim bićem svojim on stalno kroz istinu putuje Bogu, Koji je večna Istina, beskrajna sa svake strane. Ne tvori li istinu, čovek ostaje u tami, ne miče se iz nje, jer mu nedostaje sile koja vuče k svetlosti, koja „ide k svetlosti“.

A kada čovek zagleda u dela svoja učinjena evanđelskom istinom i radi evanđelske istine on vidi da su „u Bogu učinjena“, Bogam učinjena. To znače Spasove reči: „A ko istinu tvori ide k svetlosti da se vide dela njegova, jer su u Bogu učinjena“