li u sebi greh, smrt i đavola, i tako stekli život večni. Nema sumnje, ovo je iovije od svega najnovijeg na svoj planeti. Ali u tome se i sastoji stvarnost spasenja. U toj stvarnosti je i apologija Bogočoveka, i Bogočovečanskog tela Njegovog – Crkve. U tome je i izuzetna, i sila, i svemoć hrišćanstva. Jer je, po Njemu, cilj i smisao: da svaki član Crkve, čovek, ovaploti u sebi Boga hraneći se i živeći Njime.

Uvek je, stoga, istinita filosofija hrišćanska, pravoslavna, svetootačka, čija je novina i (vrh: Bog postade čovek, da bi čovek postao Bog. Stoga i refren svetootačke filosofije hrišćanstva: „hrišćani su bogovi po blagodati“. Razume se, ovo je teško i za shvatanje i za verovanje, ako se čovek svim bićem ne pogruzi u ovu tajnu. Primer su prvi – sami slušaoci ovoog Spasovog učenja, njegovi učenici: „Ovo je tvrda beseda – Ko je može slušati?�