t tela čovečjeg s desne strane Boga Oca. Ovo je, nema sumnje, još neshvatljivije od silaska Boga Logosa u telo. Ali sačinjava jednu živu celinu sa tim. No, kao što je očigledna stvarnost: Sin Čovečji = Bog u telu, tako je kruna te stvarnosti: vaznesenje Sina Čovečjeg, tj. ovaploćenog Boga Logosa, na nebo. Tu nema nikakve „sablazni“ za um ljudski, ako hoće da duboko razmišlja o osnovnoj drirodi i smislu bića ljudskog i o osnovnoj tajni i cilju ovaplaćenja Boga Logosa. Ali, to um ljudski, i sav misleni aparat, može shvatiti, ako se oduhovi: ako pronađe prasuštinu čovekovog duha: bogolikost. Bude li nju pronašao, i njome razmislio o glavnoj tajni bića čovekova, onda će mu jasno biti zašto se Bog Logos ovaplotio, zašto je postao čovek. A sve dok ostane pri čulnosti telesnoj, i sve dok bude čoveka i Boga merio telesnim merilima, dotle mu sva ova glavna tajna ostaje nejasna, „tvrda“, neusvojljiva